ДАРОВИТА ПЕРА У ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ: Изложба о Бојићима - Милутину, Радивоју, Драгославу, Мирку и Зоји

БЕОГРАДСКИ занатлија, папучар Јован Бојић и његова супруга Софија, родом из Панчева, имали су, на размеђи 19. и 20. века, наду да ће њихова деца бити образовани и писмени људи.

Фото: приватна архива

Њихова племенита жеља, остварила се чак кроз три генерације потомства: најстарији Милутин, један је од најзнаменитијих српских песника, син Радивоје био је дипломата и прозни писац, а Драгољуб, угледни професор. Драгољубов син Мирко Бојић (1932- 2020), био је познати новинар и путописац, а његова ћерка Зоја, угледни је историчар уметности и научник.

О свима њима "Бојићима од пера", изложбу у палилуској библиотеци "Милутин Бојић", направила је Олга Јечменица.

- Када се спомене презиме Бојић, прва књижевна асоцијација је Милутинова "Плава гробница", али иза њега нису остале само "Песме бола и поноса", већ и друге збирке, сонети, спев "Каин", прозне белешке, многа дрмаска дела - прича, за "Новости", ауторка поставке која уз мање познат опус аутора "Плаве гробнице", представља и књижевне домоте његових сродника и потомака.

Уз доста породичних фотографија, поставка "Бојићи од пера"открива да су Милутин, Радивоје и Драгољуб имали сестре Даницу и Јелицу, да је отац Јован умро 1911. када је најстаријем детету било 19, а најмлађем шест година. Мајка Софија умрла је четири године касније. Два најстарија сина прешла су са војском Албанију, Милутин је отипао на Крф, а Радивоје у Француску са ђацима.

Foto: Фото: приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

На примерку "Песама бола и поноса", који је на Видовдан 1917. у Солуну, посветио брату Радивоју, чита се: "Моме драгом Раду, са жељом да што пре будемо у нашој лепој отаџбини, где ће радити са више воље, мање бола, а много поноса."

Част да уручује награду са именом аутора "Плаве гробнице", однедавно преминулог оца Мирка, преузала наследница Зоја

- Радивоје је, после рата завршио права и поред успешне каријере дипломате, бавио се и књижевношћу - додаје ауторка поставке. - Иза себе је оставио две збирке приповедака и три романа. - Иза Драгољуба, који је завршио Филозофски факултет, катедру за минерологију и геологију, нема објављених књижевних радова. У рукопису је сачувана драма у стиховима о Светом Сави, која се стилски највише ослања на Милутинова дела.

Наследник овог члан управе Српског геолошког друштва, професора у Трећој и Шестој мушкој реалној гимназији, Мирко Бојић, новинарски век провео је углавном у "Политикиној" кући. Његово Бојићевско перо бележило је репортаже из свих делова света - од Чукотке, преко САД, Африке, Азије, па до Кубе. Био је главни и одговорни уредник "Илустроване политике", дописник из Индије, одакле је донео путописе, које је "Просвета" објавила у књизи "Земљо Индијо".

- Породица Бојић, захваљујући управо Мирку, излазила је увек у сусрет нашој билиотеци, како би заједнички сачували успомену на Милутина Бојића - истиче Јечменица. - Они баштине његове рукописе, али и личну библиотеку, па су нам десетак књига уступили на дигитализацију. На њима посебу вредност има оно што је записао на маргинама.

Увек су Бојићи, прича саоговорница увеличавали важне датуме за библиотеку, посебно доделу награде за младе песнике:

- До претпрошле године то признање предавао је Мирко Бојић. Прошле, због короне није било уручења, а ове године је традицију преузела његова ћерка Зоја.

Најмлађа међу "Бојићима од пера", чија се биографија нашла на поставци, са библиотеком је сарађивала и постављајући изложбу о ликовном опусу Живојина Павловића. Ту је гостовала и њена поставка о часопису "Уметнички преглед", који је уређивао њен деда по мајци - Милан Кашанмин. Као доктор историје уметности Зоја је предавала на два аустралијска универзитета, у Сиднеју и Канбери, а за студију "Антички историографи уметности и Калистрат о скулптури" добила је награду "Никола Милошевић".

АЗИЛ

ПРВИ текст "Тишина", Радивоје Бојић је објавио 1919. у часопису "Дан". Између два рата био је активан у УКС, као дугогодишњи благајник, а априлски слом затекао га као саветника Југословенског посланства у Берлину, одељење у Бечу. После рата се запослио у Министарству спољних послова, добио намештење у Берну, а потом 1949. затражио политички азил. Зарађивао за егзистенцију као преводилац. Његов текст "Милутин Бојић, песник Србије", као сепарат је штампан, 1968. Породица чува и студију за роман из три дела "Чађава греда", писану током окупације.

Препоручујемо

Култура

0 2

EМОЦИЈA И ЕРУДИЦИЈA: Девет деценија од рођења Ивана В. Лалића (1931-1996)

08. 06. 2021. у 10:25

Култура

0 1

"БОЛ" У АМЕРИЦИ: Превод издања књиге сонета Мирослава Максимовића

03. 06. 2021. у 13:26

Култура

1 3

ЗА ЊЕГОША ЧОВЕК НЕ ПОСТОЈИ БЕЗ НАРОДА: Kњижевник Душко Бабић о својим новим књигама

30. 05. 2021. у 12:30

Култура

0 1

МЛАД, ЛЕП ЧОВЕК СА ФЕСОМ НА ГЛАВИ: Како су савременици видели великог Бранка Радичевића

18. 05. 2021. у 10:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације