ЂОРЂО СЛАДОЈЕ ЗА “НОВОСТИ”: Бојим се да ћемо у новоговору превазићи чак и Хрвате

У СВЕКОЛИКОЈ српској књижевности романи у стиховима могу се збројати на прсте једне руке, и то дословно.

Фото Никола Скендерија

Тог сложеног подухвата прихватио се, и то изузетно успешно, песник Ђорђо Сладоје (1954) књигом "Модре жилице" (Центар за српске студије, Бањалука) у којој ће уживати љубитељи добре, душевне и виспрене литературе.

Овај аутор је до сада објавио низ песничких књига за које је добио прегршт награда, као што су Змајева, Дучићева, Шантићева, Дисова, Ћопићева, "Жичка хрисовуља", "Лаза Костић"...

* Шта вас је мотивисало да се упустите у овај изразито захтеван књижевни жанр?

- Знао сам врло често да препричавам згоде из детињства и завичаја и у кући и у кафани, па су ме, најпре супруга и ћерка, наговарале да то и запишем. Онда су им се придружили и пријатељи Ранко Поповић и Здравко Миовчић који су и највећи "кривци" што је књига уопште објављена. Ја сам одуговлачио знајући да ће хартија упити усмене чари и да ће остати тек цртице и анегдоте. А онда ми се све то што ме је опседало, а што строги везани стих није припуштао, одједном отворило у нешто комотнијој форми и почело да се одмотава. Усред короне (која је ко поручена за скрибомане) писао сам у некој врсти транса који ме је и раније спопадао, али никада овако дуго и интензивно. Након пола века бављења књижевношћу био је ред да најзад и "матурирам" макар и у стиху. А да ли ће ми стручњаци признати диплому, то не бих знао казати.

* Још једном сте се вратили свом херцеговачком завичају. Шта сте из њега заувек понели?

- Није лако заборавити и оставити завичај; кад год сам пробао да га одгурнем, ускакао би ми у сан - ту сам, блудни сине. А понео сам отуда оно најдрагоценије што ме оваквим чини и као човека и као песника, замало рекох комунисту. Најпре милост мојих ближњих, материнску и сестринску нарочито, па "гањиве звуке" гусала мога оца којима сам рано озвучен десетерцем, озрачен видовданским митом и окађен косовским заветом. Понео сам сурову лепоту пејзажа, модри жубор Неретве и шапат пахуљица, звездано небо и морални закон; упио сам дечјим очима народни живот који није био ни идиеалан ни идиличан, већ борба за опстанак у непрестаном рвању са природом и историјом. Али је зато био и ведар и аутентичан. Из жудње за том ведром аутентичношћу настала је, претежним делом и ова књига.

* Покушали сте да сачувате и аутентични језик тог краја?

- Хтео сам да тај језик отмем забораву и у њему васкрснем један готово потонули свет, колико је то стихом могуће учинити. И понео сам доживотну тугу што тај свет неповратно нестаје. Ово је њему помен и опело. А кад погледам Србију, посебно њене јужне и источне крајеве, да Косово и Метохију и не помињем, или Банат, где сам провео гимназијске године, све ми то личи на оно тамо. И бојим се да ће мој убоги Улог постати худа српска метафора.

* Посебно су занимљиви ваши ликови који су и трагични и смешни. Многи од њих су, чини се, аутентични?

- Они су ме најгласније и најупорније "наговарали" да напишем ову књигу. Огрешио бих се да их нисам послушао,а још више да сам накнадно фалсификовао њихове карактере и драгоцену улогу коју су имали у мом животу. Многи су под правим именима,али неке сам ипак морао да "прекрстим" да ме неко од њихових осетљивих потомака не би пресрео и "критички се осврнуо", онако интердисциплинарно. Не зазирем од таквих неспоразума, јер све је овде писано с дубоком наклоношћу и готово безнадежном љубављу.

* Читаоце ће посебно забавити хумор којим је књига натопљена. Може се у њему препознати нешто ћопићевско са вашим додатком ироније и парадокса?

- Иако нисам имао намеру да забављам читаоце, боље је и то него да им досађујем. Хтео сам, рекох, само то - да од заборава спасем свет мога готово ишчезлог завичаја, а он ми се ономад одужио тако што је на фасади основне школе у Калиновику, коју похађа шездесетак ученика, осликан мурал са ликовима Рајка Петрова Нога и моје маленкости. Дирљиво до суза... Хумор за јунаке "Модрих жилица", није стилско већ егзистенцијано питање. Ко је тамо себе преозбиљно схватио, ко није био у стању да муку и невољу окрене на шалу, тај се није добро провео. А ли ни онај ко је у томе претеривао. Хумор у свим нијансама - од инвективе преко ироније и парадокса до гротеске ту је да "отаре сузе", а у јачим дозама да би ублажио трагичну патетику саме теме - а то је дуго умирање нашег села и разградња патријархалне културе,из чији крхотина - ето парадокса - и даље зари нешто драгоцено што нас можда најчвршће држи на окупу као духовну заједницу. Али све је то ћопићевски безазлено у односу на сурову иронију историје.

* Кроз текст вашег романа пробијају се тонови сете и меланхолије. Због прохујалих година или драгих лица којих више нема?

- Због прохујалих година у којима су нестала драга лица која су и живот у недођији чинила сигурним и топлим, узбудљивим и чудесним. И сећање на те миле и далеке часе зна ме силно да растужи. Лецне ме и сад звук гусала, у недељно по подне из нечијег поткровља, разнежи ме и мирис мајчине душице или зове која тамо већ дуго царује. Са првим пахуљама и сада стар повиленим, а Божићу и Васкрсу радујем се као и онда кад смо га славили у малој каменој кући у коју је је по дубоком снегу Спаситељ навраћао - у шта и данас верујем.

* У данашњем захукталом времену, када су многе вредности окренуте наопачке, коме се песник обраћа?

- И у оваквом "оскудном" и посувраћеном времену песник пева не марећи много за то кога слуша; пева јер мора, јер је од околности јача његова потреба и готово природни порив да сопствени доживљај света језички обликује и удене у смислену универзалну целину. Срећом, још увек има оних чија чула за лепо, добро, складно, смислено и узвишено нису закржљала. Има их много више него што то упорно понављају они задужени да промовишу кризу поезије и њену излишност у свету где је вредно пажње само оно што доноси профит. Њима се песник обраћа. Мени се понекад чини да ће се људи у будућности све чешће окретати уметности, па дакле и поезији, тражећи ту утеху и спас пред технолошки терором. Све док "инжењери душа" не обаве генеску модификацију људског соја, биће оних који ће поезију писати и оних који ће је читати и слушати.

* Како гледате на поновно отварање расправе о ћирилици и језику?

- Ми већ дуго не знамо шта бисмо са својом прошлошћу - са историјом, традицијом и културом (па тако ни са језиком и писмом) нити са онима највећим који су ту културу стварали и узносили. Док траје свакодневна халабука око ефемерних ствари, тихо, систематски се разграђује наш национални и културни идентитет. Из уџбеника се избацују најзначајније историјске личности, из лектире преко ноћи нестају велики писци (да не кваре омладину и не сметају на европском путу), музичка култура се стиче на Бори Чорби и Бреговићу, а не на Мокрањцу, или рецимо Светислааву Божићу; снимају се опскурни филмови и серије. А свако гласније позивање на традицију олако се карактерише као великосрпски национализам, па чак и фашизам. Као да Централни комитет и сад заседа на брду код Крања, иза затворених врата.

* Шта нам доноси Закон о родној равноправности у језику?

- И тај несрећни закон који је донет по убрзаном поступку не вређа само српски језик већ и саме жене које би требало да учини тобож равноправнијима. У Одељењу за језик и књижевност Матице српске, чији сам члан, више од једне трећине су жене и готово све су потписале захтев за оцену уставности овог закона. И све су до јуче биле доктори наука. Минимална казна за прекршај износи читаве две моје пензије па не знам смем ли да напишем шта су у међувремену постале - докторке, докторкиње, докторице, докторуше... не стигох да приупитам. Ако се неке одредбе буду строго спроводиле, бојим се да ћемо у накарадном новоговору превазићи чак и Хрвате. Не знам ниједан европски народ који већ није решио проблеме језика и писма; учинили су то и они који су из српског узели шта им и колико им треба. Ето и Црногорци су надзидали своју дичну абецеду.

* А (непостојећи) закон о ћирилици?

- Звучи готово невероватно да ниједна српска власт никад није донела закон о ћирилици, тако је она и даље незаштићени сведок нашег трајања међу цивилизованим народима. И како ствари стоје, пре ћемо донети закон о заштити пингвина него о заштити ћирилице. А штитимо је у ствари од нас самих - од национално неопредељених Срба југословенског порекла који српску културу сматрају паланачким анахронизмом, а језик говедарским. У томе су најгласнији они који још кубуре са жуљевима од опанака.

* Стицајем околности, мењали сте средине и послове. Шта вам је, као писцу, то донело а шта одузело?

- Та измештања су махом била принудна, а највише невоља и мени и мојој породици донели су рат и избеглиштво - стална сељакања, оскудица у свему, страх, брига и неизвесност, зависност од туђе воље, али и велики напор да се у злу не покудимо, како рече народ, док је народа било. Са друге стране, многе песме сигурно не би настале без тих сурових подстицаја. Је ли то превелика цена, враг би га знао, а ја знам да су те песме имале повратно, терапеутско дејство, понекад и спасоносно. Што горе песнику - боље за песму, тако је изгледа на вишем месту удешено.

Препоручујемо

Култура

1 11

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Српски језик у сумраку политике

15. 06. 2021. у 14:21

Србија

0 3

УРЕЂУЈУ ПАРК У СЛАВУ ЋИРИЛИЦЕ: Општина Бајина Башта пример чувања српске културе, на клупама исписују цитате наших писаца

13. 06. 2021. у 17:32

Култура

1 2

ЛЕГИТИМАЦИЈА КУЛТУРЕ: Зашто држава не штити ћирилицу

08. 06. 2021. у 13:22

Култура

0 7

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Латиницом до предцивилизацијске епохе

01. 06. 2021. у 11:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације