ФИЛМСКА КРИТИКА - ПОЛИФОНИЈА СТРАСТИ: "Нечиста крв - грех предака", режија Милутин Петровић, Србија, 2021.
Ко очекује да ће гледати нову екранизацију једног од најважнијих романа у српској књижевности, дела Борисава Станковића о Софки и старом Врању, неће у овом филму наћи ништа од тога.
Софка се у филму уопште и не помиње. Тек ће се на крају прочитати да је она само последњи потомак старе лозе хаџија о којој је овде реч: о изумрлом соју предака утканом у целокупно наслеђе јужносрбијанског варошког менталитета кога изражава хаџи Трифун, протагонист ове саге. То је прво изненађење.
Друго је амбиција сценаристе и редитеља да под овим насловом представе главне моменте целог Бориног дела. То је већ нешто сасвим необично у односу на раније покушаје са истим романом (Радош Новаковић 1948. и Стојан Стојичић, 1996. и 2012) и односи се на сценарио, који је пионир новијег српског филма Војислав Нановић (1922-1983) писао током седмдесетих година прошлог века на основу темељног и студиозног проучавања укупног Станковићевог књижевног опуса.
Опседнут Борином прозом још од своје верзије "Коштане" ("Циганка", 1953), Нановић је покушао да филмски реконструише покретачке мотиве овог микрокозма, вођеног опсесијом телесне страсти која не може да се оствари. Поред "Нечисте крви", њу лако препознајемо у Бориним делима "Ташана", "Коштана", "Јовча", "Парапута", "Нушка" и другим и можемо је препознати у бројним варијантама, сводивим на исту доминанту. "На његовој поетичкој лири нема много жица" писао је Скерлић. "Он зна за љубав - страст, источњачки заносан дерт и болни севдах, љубав-олују, љубав-страдање, божанску болест коју су стари описивали, која сажиже и уништава. Цело његово дело је, како вели Јован Дучић, 'једна велика љубавна грозница'".
Главно изненађење је, међутим, што сценаристи, као и редитељу Милутину Петровићу, који је пронашао стари Нановићев текст у неком фундусу, ова намера и те како полази за руком. У овом филму је готово цео Бора, сав сплет унутрашњих мотива који покрећу описану грозницу: полифонију испреплетаних страсти која управља људским животима.
Богата и заносна слика једне епохе, саткана од пажљиво одабраних и вешто употребљених детаља, твори главни ток трагичке радње. Петровић следи камерну, сведену варијанту једне историјско-психолошке саге да би постепено откривао трагедију целог једног друштва од Турака сатераног, сабијеног у загушљив ентеријер чорбаџијских кућа, њихових тешких завеса, миндерлука, серџада, мушебака, шиљтета и софри, у којима их погађа фатум међусобног гложења, али и љубави, чиме се страсти непрестано јачају и узајамно драже.
Петровићева минуциозна микрорежија, која се састоји од крупних и средњих планова, у чијем дну увек назиремо кандило које прска испод иконе кућног свеца, открива, даље, духовна исходишта тог готово аутистичног света окруженог османлијским терором и дивљим Арнаутлуком. Све је у тој затвореној кући, она је велики знак епохе у којој су јужни Срби једва дочекали своје ослобођење. Сви елементи ове структуре садејствују.
Цело Борино Врање је једна таква хаџи Трифунова старинска, удобна али затворена кућа, удаљена, подсвесна слика материце и изгубљеног раја, која слути поновно рођење. Лепа али пригушена, готово клаустрофобична фотографија у овом филму стоји на истој линији. Сав Бора и цео овај филм је у пригушеној жудњи за слободом која не преза од греха. Напротив: грех је њена главна антиномија.
У чему је то фатално, исконско сагрешење? Та изолованост потиснула је Бориног човека према затамњеном, застрашујућем изворишту родоскрвне страсти из архајске старине човечанства (коју су подједнако откривали Хомер и Фројд), који савремена антропологија назива "ендогамним промискуитетом"; она је разлог његовог изгона из изгубљеног раја, његова стигма и трагедија. Сви до једнога - хаџи Трифун, Цона, Ташана, владика, Мита, Јовча, па доцније и Митке, Коштана и Софка на самом крају овог ланца - сви су они једна те иста парадигма, која непрекидно прогони Станковића.
Тако се основна идеја Софке и "Нечисте крви" препознаје много пре овог романа. Отуд, ваљда, и потреба да се Софкина драма заврши пре њеног рођења, што оправдава нову драматургију "Нечисте крви". И премоћни део дијалога у овом филму, који није написао Бора Станковић (он је, знамо, бежао од дијалога у својој прози, сводећи га на покоју тешко изговорену реч, која испадне и јако звекне да би окончала неку муку) стога долази као природна последица радње, а не обрнуто. Не смета, зато што тај дијалог само дописује "јак утисак велике, вечите драме људског живота" (Скерлић). Речју, уметничка целовитост и садејство елемената ове структуре дају јарку филмску слику целе епохе.
На истој линији стоје и глумачки доприноси једног у целини доброг кастинга. Драган Бјелогрлић као хаџи Трифун означава врх једног глумачког века у пуној зрелости, ослобођен свих досадашњих ефемерида, окренут суштинским покретачима глумачког умећа; одмерен, најпре кроз дискретне нијансе, изградио је један високи филмски профил. Најлепша глумица српског филма, Катарина Радивојевић, као Трифунова сестра Цона, доминира женским делом ове галерије у пуном сјају своје глумачке и личне зрелости.
Шта још недостаје? Зашто смо рекли "готово цео Бора"? Зато што у свему фали цела једна димензија Борине унутрашње поетике која се крије у ткању уметничке прозе. Али, није уопште на филму, нити му припада, да се овамо меша.
КАКО ЈЕ РУСКА РАКЕТА "ПРЕВАРИЛА" НАТО У УКРАЈИНИ? Мистериозно нестајала са радара, генерал Попов открио о чему је реч
РУСКА ракета која је мистериозно нестајала са НАТО радара током овонедељног напада на Кијев је „модернизованa ракетa Х-101“, открива за Спутњик заслужни војни пилот, генерал-мајор руске армије Владимир Попов. Према његовим речима, ракета jе преварила НАТО јер може привремено да нестане са радара.
15. 11. 2024. у 23:36
"ТО БИ ДОВЕЛО ДО ПОЧЕТКА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА" Фицо дао реч: До краја ћу се борити да Украјина не буде члан НАТО-а
СЛОВАЧКИ премијер Роберт Фицо ће се до краја одупирати уласку Украјине у НАТО, рекао је у интервјуу за кинески CGTN.
15. 11. 2024. у 19:38
ЂУРЂИЦ И ЂУРЂЕВДАН: Исти светац, две иконе и два празника - у чему су сличности и разлике?
СВЕТОГ Георгија или светог Ђорђа/Ђурађа - како у народу зову овог свеца, православни Срби славе два пута у години.
16. 11. 2024. у 08:25
Коментари (0)