ФИЛМСКА КРИТИКА: Филмска елегија

"ВЕТРЕ, причај са мном", режија Стефан Ђорђевић, Србија и други, 2025.

Новости

Земљак из Бора и глумац ("Тилва Рош") Стефан Ђорђевић отишао је два корака даље од Николе Лежаића. Прво, у позадини оба њихова филма је полазна тачка сваке индивидуације: мајка као хипостаза изгубљеног раја. Не само код Фројда и Јунга (код Ђорђевића едипални трагови су нешто видљивији, али и даље крајње дискретни) већ и у основи цивилизације и подлози најстаријих митова о пореклу врсте; мајка је извор и уток постојања; хранилица је Бога. И Ђорђевић је филмски редитељ, али и глумац у свом личном филму о повратку мајци, која има митске атрибуте. Сада је питање: да ли је ово коинциденција или је преплитање па и поклапање двају сличних образаца траг нечег дубљег? Филмски редитељ види усамљеног себе у средишту овог света који је ограничен на ужу породицу. Друго, три генерације окупљене са нарочитом сврхом чине једину околину отвореног филмског ока. Филмски редитељ као центар света ноторна је тема и овде се нећемо бавити изношењем бројних примера и искустава: заједничко им је (тим редитељима) извесно божанствено (али и богохулно) осећање створитеља света. Обојица наших редитеља су још млади и лишени моћи истинског демијурга, али инсистирају на својој утопији. Такође је њихова сужена сродничка заједница (траг ендогамије) једина коју око себе окупљају у покушају да поврате социјалну хармонију усред опште пропасти породице и традиционалних вредности. Повратак трајним, породичним везама у поремећеном свету услов је њихове даље индивидуације.

-Ветре, причај са мном је, у ствари, "одиграни документарац" или хибрид играног и документарног филма о овом повратку, али веома пажљиво срочени хибрид, настао на дестилацији суштинских вредности документарца и драмског филма фикције. "Глумци" су углавном натуршчици који представљају себе саме. Ђорђевић са својом породицом наставља да снима филм започет пре недавне смрти његове мајке на локацији њеног последњег боравишта поред Борског језера у Тимочкој Крајини. Овај јако сужени простор усред шума и пећина постаје место рођења мита о Негрици, другарици ветра, који је овде стално присутан и коме сада жели да се придружи редитељ Стефан, за кога у међувремену сазнајемо да је опседнут не само мајком него и објективом. Он непрестано слика све око себе и ту своју страст преноси не само на млађе чланове породице него и на осамдесетогодишњаке, баку и деду, према којима негује однос пун топлине и нежности. Уопште, емпатија је главно осећање овог филма и нарочито се повлачи односом према полудивљем псу-луталици, који постепено постаје члан породице, као у првобитној заједници. Временом, ово наглашено саосећање и струјање међусобне блискости претвара се у владајућу емоцију. Сваким новим кадром присуствујемо обнављању прималне окоснице чији је лик изгубљен у изопаченом лутању. Кроз елегичне призоре сећања на Велику мајку, богињу смирења и плодности, испредају се туга и сета, свето присуство принципа љубави. Непрестана чежња за поновним успоставањем ове хармоније главна је сврха филма. Као на једном месту. код Ивана Иљина: "Са тихом нежношћу поклонио сам се пред њом у трену њене смрти. Каква једноставност, какво достојанство у трпљењу, у одрицању и опроштају".

Ово опште осећање одржава се и пажљиво појачава средствима филмске драматургије, слојевитим кадрирањем, покретом камере тек у другој половини филма (као после рађања из божанске статике), монтажним спојевима који се једва примећују у преплету различитих времена и догађаја. Дакле, режијом као уметничком организацијом простора и времена филма у поетичку целину најближу елегији у књижевности и музици. Зато је сматрамо чисто "филмском", јер у творби ове целине користи средства филмског језика и синематичке предности, као што је поетски и митолошки призор живог ветра у последњим кадровима филма. Та два или три минута овог финала као да потичу директно из Воркапићевог "естетског идеала" о филму као "уметности своје врсте" или "кинестезији као кореографији визуелних кретњи" присутног у одсутном, која не дугује ништа другим уметностима. Као у Воркапићевим "Шума шумори" или "Фингаловој пећини" (1940-1941), ремек-делима чистог филма.

Из овог настаје други корак даље, који је учинио Ђорђевићев "Ветар". Док Лежаићев филм неће, нажалост, разумети девет од десет страних (или млађих) гледалаца, Ђорђевићев није имао (и неће имати) оваквих проблема. Његов језик је универзалан будући да сеже ка древним, општељудским коренима и не позива се ни на шта осим на себе самог. Или ако хоћете: на архетипско искуство врсте. Бајке и предања имају интернационални карактер подвлачи В.С. Проп. Аутор се изравно обраћа прачовеку у нама и успоставља надчулне везе са овим имагинарним светом. Ветар је константа пучке митологије природе. "У народу се каже да је ветар велики божји дар. Кад не би било ветра, ухватила би се паучина од земље до неба" вели П. Ж. Петровић у "Српском митолошком речнику". "Ветрови су тајанствене хтоничне силе које на овај свет долазе из земље, из доњег света, кроз јаме и пећине", дакле они нису природне стихије него бића анимистичке наравви које редом тумачи С. Зечевић у "Српској митологији природе". Као да се овим описује цело Негрицино царство у Крајини: пешчере, гајеви и језера, где и она сама ураста у граб и живи као митско биће. Може да је нађе једино Ђорђевићев објектив.

Препоручујемо

Култура

0 1

ФИЛМСКА КРИТИКА: Прећутана драма

26. 11. 2025. у 10:44

Познати

0 0

100.000 ГЛЕДАЛАЦА ФИЛМА "ХАЈДУК У БЕОГРАДУ" ЗА МАЊЕ ОД 20 ДАНА ПРИКАЗИВАЊА У БИОСКОПИМА

01. 12. 2025. у 11:43

Србија

0 0

ЈАВНА РАСПРАВА: Представљен нацрт развоја културе града Пожаревца

01. 12. 2025. у 10:14

Србија

0 0

ПРИЗНАЊЕ СМЕДЕРЕВЦУ: Овогодишња књижевна награда "Стеван Сремац" у Нишу припала писцу Марку Стојкићу

19. 11. 2025. у 16:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације