Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Све је на маргини

Слађана Илић

17. 08. 2021. у 17:32

ПРВУ збирку кратких прича Ане Марије Грбић "Срнећа леђа", објављену у "Геопоетици" 2021. године, чини шест приповедачких целина. Свака од њих садржи по пет прича.

У оквиру тих целина сведених наслова, на основу којих се не може наслутити или закључити много о садржају, а који унеколико јесу инвентивни, налазимо мотивске везе између прича, као и сродност хронотопа.

У готово свим целинама преовлађује извесна суморност - приповеданог места и времена, предела, атмосфере, ситуација, самих јунака и исхода њихових судбина.

Суморност приповеданих места Десимировац, Белосавци, Крушовица или пак места која сабирају болесне: Институт за кожне и венеричне болести, Институт за онкологију, Клиника за инфективне и тропске болести, Клиника "Лаза Лазаревић итд., употпуњује суморност и безнадежност јунака обичних људи обичних имена: Јован Вокановић, Јагода Великић, Мирјана Гузина, Марта Саватић, Јасмина Тешић, Сара Аврамовић, Слађа, Марина, Берисав, Андреј и други, који због своје толике обичности садрже извесну необичност.

Иако је та суморност константа, сценографија у свакој причи је другачија. Док читамо приче Ане Марије Грбић, због њихове краткоће, али и ефектности, што није лако постићи у овом жанру, стичемо утисак филмичности. Као да се свака прича састоји из неколико кадрова који се ланчано смењују. И њихово смењивање у подсвести нам изазива пулсацију једне чињенице - да је све на маргини.

На основу приповедачких поступака и њихових домета закључујемо о сталном, неексплицитном присуству ироније, чак и гротеске, која је у функцији доказивања апсурдности бивања на свим тим местима, као и ефемерности и промашености односа међу јунацима.

Све приче Ане Марије Грбић имплиците сведоче о томе како је заправо све фалш и треш, како је све руина у односу на оно што би живот требало да буде, у односу на оно чему се тежи или пак да су поједини јунаци у својим сремљењима потпуно нереални, што утврђује њихово место на маргини. У прилог томе говори и чињеница, записана у књизи, да су сви домови културе по малим местима претворени у продавнице испред којих локална безвољна, заправо изгубљена, екипа цевчи пиво и псује власт. Они носе гумене "адидас" папуче. Јагода Великић је касирка у једној таквој продавници у Десимировцу. Њени зуби су натрули и жути. Она чезне да се уда за Јована Вокановића, полудипломираног јединца једног великог десимировачког домаћинства. Ипак, до тога неће никада доћи.

У истом том месту извесна Вида се спрема за гласање, па три пута пере косу, пегла свилену мараму с мотивима пауновог репа, планира да обуче пурпурни комплет и да дочека председника. Спремила је за њега и саксију са цвећем, умотану у светлуцави папир. И кад се сретну, казаће му да се осећа толико добро, да боље не може.

Мирјана Гузина презире птице, јер оне могу да одлете, и одлећу, с јесени тамо где је топлије и лепше.

Приче Ане Марије Грбић, нарочито оне које кадрирају руралност, а које садрже и натуралистичке елементе, по самом приповедачком поступку, по начину карактеризације јунака, по ситуацијама у којима се они затичу, подсећају на приче Владана Матијевића.

Но, јунаци неких прича Владана Матијевића знају да буду и ведри, и врло динамични. Они живот, упркос сведености места, интензивније и отвореније конзумирају, не настојећи особито да мисле о смрти.

Јунацима прича Ане Марије Грбић нема мрдања, па ни спаса, и то појачава њихову статичност.

Оно што је за ову успелу збирку кратких прича каратктеристично јесте живост самог језика, његово нијансирање које функционално садржи и псовке које изговарају јунаци у сложеним ситуацијама. Дискурс се у потпуности уклапа с њиховим бићем и статусом.

Све наведено довољан је разлог да пробамо "Срнећа леђа" Ане Марије Грбић - са шлагом или без њега.