ЛЕСКОВАЦ У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ: Приводи се крају снимање филма и телевизијске серије "Било једном у Србији"

ЛЕСКОВАЦ је између два светска рата доживео процват у свим областима живота. Био је привредни и финансијски, али и духовни центар тадашње државе, а иза свих друштвених промена крила се љубав као мотор који је у стању да помера границе, да инспирише идеје и визију, да руши предрасуде и буди веру у боље сутра после великих ратних страдања.

Фото Промо

Тако Лесковац из турске касабе за релативно кратко време прераста у град који је био веома битан на мапи Старог континента. Причу о том и таквом времену доноси нам филм "Било једном у Србији" чије се снимање ових дана приводи крају.

- Лесковац је град коме је тешко наћи "парњак". Он је јединствен. Фабрике су се овде отварале и затварале, али је једна увек радила. Ванвременска фабрика смеха које нигде нема осим у граду о коме снимамо филм. Он се променио, али га није напустила предузимљивост и елан који у појединим случајевима зна да буде, као и тада, на европском нивоу - истиче Звонимир Шимунец, идејни творац и продуцент овог пројекта на коме је радио годинама.

Слобода Мићаловић, Фото Промо

Режија филма и серије поверена је Петру Ристовском, а у глумачкој екипи су позната имена. Ту су Виктор Савић и Теодора Ристовски, Радован Вујовић, Мики Манојловић, Драган Петровић Пеле, Зоран Цвијановић, Слобода Мићаловић и Немања Оливерић, покојни Иван Бекјарев као и једна од највећих глумица југословенске и српске кинематографије Мира Бањац.

- На папиру је овај филм изгледао доста лакши него што се то показало у пракси. Био је то велики залогај за продукцију и организацију и за све нас. Исцрпљујући процес, али и велика сатисфакција што ћемо публици пружити могућност да види једну романтичну комедију са елементима предузетничке драме и љубавне мелодраме какве дуго није било - истиче Ристовски.

У филму са близу стотину глумаца сниман је и велики број ансамбл сцена што од редитеља тражи велику посвећеност и концентрацију. За Петра је то драгоцено искуство.

- Глумци су успели да направе карактере који су дочарали менталитет тог времена. Сарађивати са Микијем Манојловићем је част и привилегија као и прва сарадња са Бобом Мићаловић - једном тако великом глумицом. Највећи изазов нам је била сценографија.

ИСТОРИЈА Оживљене улице  Лесковца између два светска рата, Фото Промо

Поред инспиративних аутентичних локација није било нимало лако вратити целу улицу, од око 200 метара, сто година уназад - додаје Ристовски.

Слобода Мићаловић је детињство провела у Лесковцу, па се сада, као прослављена глумица, присетила прича о Српском Манчестеру који су створили "добри и квалитетни људи са идејама и визијом".

- Сматрам да је Шимунец много урадио да се то време не заборави. Велика је то ствар за будуће генерације. Имала сам срећу да радим са Немањом Оливерићем и Петром и та сарадња је мој највећи утисак. Петар је предиван и веома даровит редитељ. Воли глумца и разуме процес, па и умор, деконцентрацију, нервозу... - казала нам је Слобода Мићаловић.

Она игра жену која важи за лепу, али уклету. Уседелицу која живи са мајком, док околина о њој говори као о урокљивој и јаловој.

- Мала средина зна да угуши човека. Не из зле намере већ из чаршијског оговарања. Моју Ружицу смо више у ходу смишљали уз духовит приступ ситуацији и причи. До сада сам играла драмске, емотивне, улоге. Овде ћу дотаћи те комичне елементе и од једне увеле и напуштене жене ће се изродити један цвет - прича Боба Мићаловић.

А да то буде тако заслужан је још један од јунака овог филма. Младић који је био храбар да се упусти у однос са Ружицом, да превазиђе предрасуде, да је промени и да открије њено право биће. Та је улога, након што се одавно доказао у позоришту, поверена Немањи Оливерићу за кога Слобода каже да ће овом ролом "отворити врата филма".

- Било је задовољство, са Немањом и Петром, градити сваки кадар, а сваки тренутак док маштамо и размишљамо више него драгоцен. Волим тако да радим, да се питам - додаје наша саговорница.

Оливерићев лик је инспирисан историјском личношћу. Глумцу та чињеница помаже, али и намеће велики задатак. Немањи је свака улога изазов, а у овој му се допало то што је део филма који „помера“.

- Волим филмове који нешто буде у људима. После Великог рата сви су губили наду. Са мрачним погледима на будућност морали су да у себи пронађу веру и снагу, а за та унутрашња преламања кључна је била и сада је - љубав. Она се десила и мом јунаку Динету због које остаје у Лесковцу упркос томе што има могућност да се врати у Париз, у епицентар културног живота, где је видео да је филм важан, јер нас учи како треба да живимо – закључује Оливерић.

Његов пријатељ Цоне, кога тумачи Виктор Савић, подиже фабрику „модерног“ енглеског штофа решен да се обогати како би „вратио руку“ жене коју воли. И њега покреће љубав, а Динетове „покретне слике“ доносе у Лесковац европски начин живота које и Лесковчани, упркос предрасудама, прихватају и почињу да воле.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације