МЛАДЕНАЦ БРАНКО: Данас су на светској сцени Мефистофелес и његови шегрти, орни да обезличе народе и људе

ВЕЧАН је Бранко! Млад у времену, зрене у вечности, јер он се сваке године два пута подмлађује, заправо "млди кано месец и врба", како пева народни песник из Крајине.

Фото Ж. Кнежевић

И све "гревне", "сјајка" у његовој "младини", његово Стражилово и Карловци, и све "моме" и старосте што уплетоше своју "пјесан" у његово "Коло", ту певанију која "заводи" звезде, и онога који не "иде сам испод звијезда".

У "Ђачком растанку", јединственој песми у светској поезији, тој "песничкој чаши помешаних пића" где кипти бол одрешења од животног прамалећа, горкасто пенуша дерт младости и свечовечанске лепоте, кликће сећање на славу предака, песник, наоко дионизијски раздешен, позива на своју гозбу - у Коло, позива "близине" и "даљине", "дубине" и "висине", призива "васколики Божји шир и вис".

Читалац, осетљив на "Реч са Прочела", на "род" и "отачаство", међу које и себе препокорно сврстaвам, могао би да се запита: Кога то зазивље "Орфеј, родином из крајновите Славоније", у своје "виловито, пла'овито коло"? Позива своје, наше сународнике, "крштаване Крајинама и покрајинама, умиљенијима" којима су их "вељи Бог", географија и антропологија даровали. Не престаје да их призива са "Границе", са "лимба" где и нашим веком, кано и Бранковим што је, "рокће она свиња Јозефина" о чему су сјајно писали Милош Црњански, Владан Десница, Миодраг Булатовић и Борислав Пекић. И не само они.

Опомињемо се Бранкових астралних стихова, јер је лековито за ионако "рахитичну културу сећања у српској књижевности", амнезичну "културу памћења у нашим животима":

...Брже браћо, амо, амо,

А који је "призван" - тај је и присутан. Или ће се наскоро појавити. Јер коло обредно чинодејствује, а песма је литургија у којој се небеско радује са земаљским, и земаљско ликује са небесима.

Исти онај "старомодни" читалац могао би да се запита и ово: А где су данас, 168 година од Бранкове смрти, и 50 година како "Бранково виловито коло свија Месец, сунчане луче и звездице, прикучујући Небо к Земљи" - где су они које је песник први "познао и позвао у Коло", подно стражиловског олимпа? Где су дакле, песникови узваници, његови "клци"? Има ли их? Јесу ли то они исти? Шта раде у времену у коме ангел смрти "лабораторијски послује"? Чије ли их "благоухање" осењује, која фрула сабира, чија труба одузима? У чијем су "колу" данас? "Познаше" ли коловођу, научише ли "пјесан"? Знају ли ко су, и куда иду? Да ли "млидијаху" живети и опстати тамо где јесу? Краси ли их јоште она "стара слава, кремен вера, тврда глава, мало царевање"?

Песма Бранкова увек "запевава" то битно питање, и чиниће то у име нас, "прелешћено" себезаборавних, нехатних, себичних, заслепелих од "силицијумског праха" који нас је прекрио горе но што ће онај "првошњи а потоњи" у своје време. Можда би се, као одговор на ово питање, могла допевати/допевавати Бранкова "Туга и опомена", а што, заправо, "Бранково коло, његови часници", чине већ пола века.

Романтичарски занос националним, у Бранково доба, ни данас, као и одувек - а поготово данас - није ништа изгубио од свог "виловитог" интегристичког сплина. Кажем, поготово данас, кад су на светској сцени Мефистофелес и његови шегрти, орни Хермесовци, прегли са дна "Мамонових голени", да обезличе народе и људе, "зававилонче им језике", кад се фармаколошким утварама циља на преудешење хуманог генома, и скољава "људачество" у торину гору од оне из Замјатинове, Кестлерове и Орвелове дистопије. Остаће у "своме имену, опстати као вода у својој формули", само они народи ("и човек достојан своје божанске солне мерице") који буду "осењени анђелским крилом своје националне књижевности", поготово поезије као највишег облика, уз религију, "емотивне и духовне писмености и самоистоветности".

Под звездом "Путника на уранку", доћи у Сремске Карловце на "Педесето јутрење", успети се на "стражиловски Ловћен и измерити властитиу висину", умити се на студенцу Бранкове певаније, удахнути у оном "надеждном времену" сва времена, "прозрети тамну решетку историје" и умаћи духу Епохе, спознати сопствену суматраистичку умреженост са светом и "небнином" - то је пут ка "познанију" да је поезија уистину "жива вода душе, вечна свежина света". "Читко сажетог света" у коме се непрестано рађа младенац Бранко!

(Изговорено на отварању 50. јубиларног Бранковог кола у Сремским Карловцима)

Препоручујемо

Култура

1 3

ПУШКИН МИ ЈЕ ОТКРИО СРПСКИ ДУХ: Вјачеслав Купријанов, најпревођенији живи руски песник

05. 09. 2021. у 10:05

Србија

0 0

МЛАДИ ЋУПРИЧАНИ УЧИЛИ ДА ПИШУ ПОЕЗИЈУ: Завршена радионица у организацији Народне библиотеке "Душан Матић"

28. 08. 2021. у 17:20

Култура

0 0

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА НА "ТРГУ ОД ЋИРИЛИЦЕ": Новосадски песник одушевио публику у Херцег Новом

24. 08. 2021. у 15:40

Култура

0 1

ЛАУРЕАТ - НИКОЛА ВУЈЧИЋ: У Краљеву сутра почиње 30. Жички духовни сабор "Преображење 2021"

15. 08. 2021. у 21:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације