ЧУДЕСНО "ПУТОВАЊЕ" БУЂАНОВАЧКОГ ЈЕВАНЂЕЉА: Светлана Томин о изгубљеном сведочанству из 1548. о присуству Срба у Срему и пре Велике сеобе

ПРОФЕСОРКА Средњовековне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду Светлана Томин ауторка је књиге "Где је Буђановачко јеванђеље?" која, у последње време, представља један од најинтригантнијих наслова у богатој и гласовитој едицији новосадске "Академске књиге".

Извод "од форми Црнојевић, од сложенија Макаријева", Фото Архива

У овој књизи професорка Томин бави се судбином несталог јеванђеља, рукописа који је 1548. године у сремском месту Буђановци презвитер Вук преписао са Четворојеванђеља, последње књиге штампане у најстаријој јужнословенској ћириличној штампарији на Цетињу.

Ова штампарија радила је од 1493. до 1496.године под управом јеромонаха Макарија и покровитељством Ђурђа Црнојевића, владара Зете.

У вези са преписом презвитера Вука уследила је готово четворовековна тишина све до 1937. године. Претходно је Јеванђеље прошло чудесан пут, променивши неколико "власника", а 1962. године губи му се сваки траг све до данашњих дана.Захваљујући професорки Томин, Јеванђеље из Буђановаца поново је актуелно.

- Као што није пронађен ниједан лист штампаног цетињског Четворојеванђеља, не зна се ни где се данас налази Буђановачко јеванђеље. Као сведоци његовог постојања, међутим, остали су записи Ђорђа Сп. Радојичића (1905-1970) дугогодишњег професора Филозофског факултета у Новом Саду и 27 фотографија тог преписа које је управо професор начинио - каже ауторка књиге упитног наслова "Где је Буђановачко јеванђеље?"

Рукопис који је презвитер Вук преписао 1548. године у доба цара Сулејмана Великог, веома је важан за нашу националну историју јер сведочи да су Срби у Срему били са Србијом духовно - верска целина и пре Велике сеобе 1690. коју је са Косова и Метохије повео патријарх Арсеније Чарнојевић.

- Мало је рећи да је важан Буђановачки рукопис. Он је преважан јер на свом крају има запис да је то извод "од форми Црнојевић, од сложенија Макаријева". Дакле, ту нам презвитер Вук поручује да је преписивао са штампаног цетињског Четворојеванђеља. Тако је Буђановачко јеванђеље постало део велике теме о броју штампаних књига (инкунабула) у штампарији Црнојевића - наглашава професорка Томин.

Белешка проф. Радојичића о Буђановачком јеванђе, Фото Архиваљу

За постојање Буђановачког јеванђеља сазнало се тек 1937.године када је на врата професора Радојичића, у то време управника одељења рукописа и старе штампане књиге Народне библиотеке у Београду, покуцао свештеник Лазар Станимировић из села Мирковци код Винковаца. Понудио је Народној библиотеци да купи Буђановачко јеванђеље.

Станимировић је Радојичићу открио да је тај рукопис добио од сакупљача историјских старина протојереја Младена Ћирића из Допсина али није знао на који је начин Ћирић дошао у посед тог важног документа. Народна библиотека у Београду, на жалост, није имала средстава за откуп Буђановачког јеванђеља које јој је понудио Станимировић, али је професору Радојичићу било савршено јасно да је реч о важном рукопису.

- Нисам нашао Јеванђеље из Штампарије Црнојевића, већ његов препис. Као што је 1518. преписан Октоих (1 - 4 гласа), тако је 1548. начињен препис Четворојеванђеља "от форми Црнојевића, од сложенија Макаријева". Тај сам препис имао врло кратко у рукама 23. октобра 1937. године. Његов власник ми је допустио да га само површно разгледам. Успео сам да из записа испишем оне реченице које чине његову главну садржину - навео је у својим белешкама проф. Радојичић уз напомену да је власник рукописа "који је свештеник у једном нашем родољубивом селу, оданом вери и цркви, намеравао да рукописно Јеванђеље прода у иностранство".

По свему судећи, Радојичић је успео да спречи тај наум Станимировића који је накнадно безуспешно покушао да се о купопродаји договори са историчарем Алексом Ивићем. Срећом, купца је пронашао у Томи Максимовићу (1895 -1958), чувеном директору успешне Фабрике обуће "Бата" у Борову и председнику Српског народног друштва "Привредник" у Загребу.

Сматрајући да тако важан рукопис припада Српској православној цркви, Максимовић га је откупио и поклонио Гаврилу Дожићу, патријарху и врховном поглавару Српске православне цркве (1938-1950), а претходно Црногорско-приморском митрополиту(1920-1938) и Рашко-призренском митрополиту (1911). Примопредаја поклона обављена је током патријархове посете Вуковару и Борову, а о свом мотиву да га подари управо патријарху, Максимовић је на доњој маргини Буђановачког јеванђеља написао:

"У оданој синовској љубави поклањам ово стародревно Јеванђеље патријарху српском госп. др Гаврилу као историски документ да су Срби живели у Срему под управом београдског архиепископа госп. Лонгина и пре сеобе Срба под Чарнојевићем, а под владом великог освајача цара Сулејмана. Тома С. Максимовић, Борово, уочи Аранђеловдана, 1939."

После упокојења патријарха 1950. настао је судски спор између породице Дожић и Српске православне цркве који је окончан 1962. године. Од тада до данас судбина Буђановачког јеванђеља је - непозната.

- Књига "Где је Буђановачко јеванђеље?" настала је из намере да се овај рукопис пронађе. И за њега, као и за толике друге рукописе, сигурно важи изрека Habent sua fata libelli (Имају књиге своју судбину). На наредним генерацијама истраживача је да дају свој допринос - поручује професорка Томин.

Народни непријатељ

СРПСКОГ индустријалца Тому Максимовића из Борова, који је откупио Буђановачко јеванђеље и поклонио га патријарху Дожићу, красила је снажна родољубива и хуманистичка црта. Започео је као радник у чувеној Фабрици "Бата" али се радом уздигао до места директора. Уочи Другог светског рата из ондашње централе "Бата" у Швајцарској позван је да са породицом дође у ту земљу и спасе се из НДХ. Он, ганут страдањем српског народа, одбија ту понуду и одлази у окупирани Београд те постаје комесар за избеглице у Недићевој влади. Спасао је на стотине избегличких живота. О томе су писали Борислав Пекић, Дејан Медаковић (и сам избеглица) као и архитекта Пеђа Ристић. Али, после рата на основу сведочења тадашњег амбасадора у Француској Марка Ристића, Тома је проглашен народним непријатељем. Одслужио је пет година робије. Имао је 63 године када се упокојио 1958. а рехабилитован је 2008. године.

Професорка Светлана Томин, Фото Приватна архива

Фото Архива

Драгоцени доприноси

КАДА је реч о новосадсклим историчарима књижевности, уз професора Радојичића, и његов колега са Филозофског факултета Боривоје Маринковић (1930-2012) дао је огроман допринос проучавању старе штампане књиге као аутор библиографије радова о нашем ћилиричном штампарству и штампаним књигама 15,16. и 17. столећа. Такође Новосађанин Лазар Чурчић, књигољуб и књигохранитељ и једни библиотекар са националном пензијом, аутор је значајних радова у вези са илустрацијама у Цетињском Октоиху петогласнику. Драгоцен је и допринос др Јелке Ређеп (1936-2014) чије књиге о Косовском боју и грофу Ђорђу Бранковићу представљају незаобилазну лектиру сваког ко се буде бавио овим темама - наглашава професорка Томин.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације