ФИЛМСКА КРИТИКА - НА ТРАГУ МЕТАФОРЕ: "Тома", режија Драган Бјелогрлић, Србија, 2021.

Божидар Зечевић

31. 10. 2021. у 13:00

РЕЦЕПТ за комерцијални успех филма требало је да још пре више од три деценије да међународна конференција под називом "Популарни филм у Европи" на Универзитету Ворик у Енглеској, у септембру 1989. године.

ФИЛМСКА КРИТИКА - НА ТРАГУ МЕТАФОРЕ: Тома, режија Драган Бјелогрлић, Србија, 2021.

Фото Александар Кујучев

Био је то, колико знам, први скуп светских филмолога који је требало да дефинише жанр "популарног филма" и услове под којима, барем у Европи, ради "народни биоскоп". Упркос целој недељи пуној веома озбиљних излагања, анализа, статистика, пресека и покушаја синтезе сазнања о овој врсти филма, није се, наравно, дошло до коначног одговора, што не значи да неки занимљиви закључци нису изведени.

Један од њих односи се на правилно понављање образаца у овој области, слагања неке врсте шаблона, чије се функционисање може предвидети без обзира на садржај конкретног филма.

Анализирајући "популарни филм" у својој земљи, један шпански колега дошао је до закључка да се најуспешнији "популарни филм" састоји углавном од жанра "мелодраме" ("осујећена страст") и то у око 80 одсто анализираних комерцијалних хитова, готово по правилу у вези са неком популарном личношћу јавне сцене, или онога што ми називамо "естрадом" (око 70 одсто), која открива неку унутрашњу слабост или тешкоћу, што је колега, врло занимљиво, назвао "грешком" или игром судбине, (по њему и најчешћег "узрока осујећене страсти"). Притом је популарна музика главна матрица овакве приче и налази се у корену самог жанра мелодраме, а болест или смрт њен најчешћи завршетак.

Представљајући на овој конференцији своју тадашњу земљу (СФР Југославију) приказао сам и анализирао филм "Хајде да се волимо" Лепе Брене, у режији Александра Ђорђевића из 1987. године, који је био апсолутни комерцијални хит тадашњег нашег биоскопа, могао сам да се донекле сагласим са резултатима свог хиспано колеге, само што Брени никако нисам "успео да изнађем некакву "грешку", нити у драматургији хирове фатума, већ је, напротив, све водило срећи и хепиенду целе југословенске естрадне и популарне заједнице, која је већ следеће године - славно пропала! Ипак, описани шаблони су је надживели и видимо како и данас живе упркос протоку времена, тоталној промени укуса и услова тржишта, као и укупног социјалног миљеа. Мелодрама из естрадног живота и данас испуњава готово све захтеве масовног укуса, а успех таквог предузећа се може предвидети са приличном тачношћу.

Филм "Тома" је готово стопроцентан одливак овог шаблона, тим пре, што се чак и временски поклапа са догађајем у Ворику. Тома је бесумње постао еталон једног значајног социјалног слоја ондашњег друштва, које се у "Југу" враћало са значајном количином зарађених девиза да би ултимативно захтевало и светковало своје видове забаве. Тај слој потпуно је изменио социјалну и културну матрицу целе земље и наметнуо најнижи укус. То се, временом, уопште није изменило и стање је готово исто и данас.

Све резерве према кичу и шунду рушиле су се као куле од карата, друге се нису појављивале ни на ивици духовног обзорја, а као печурке су расли краљеви и принчеви једног полусвета.

Три деценије етаблирана је иста "друштвена елита" и драстично обележила своје време потпуним суновратом морала, основних друштвених вредности, примитивног хедонизма, порока, алкохолизма и дроге, коцке, бахатог иживљавања, општег блуда и нарочито пропасти оних једва успостављених културних навика и потреба, које су постојале у "југоносталгичној опсени", за којом се, ево, опет кука. Тома је, ваљда, био типичан продукт оног времена, заједно са двадесетак сличних имена из тадашњег популарног миљеа, али одабрана је, не случајно, баш његова судбина, потпуно саображена оном рецепису из Ворика.

Исти след клишеа примењен је овде готово без остатка. Тома долази из анонимности недођије и пробија се кроз кафанске магле до ивице естраде где упознаје срећу и несрећу свог живота - звезду Силвану Арменулић, која постаје његов фатум и "животна грешка". Они ће заједно даље у славу, али никада и више од тога. "Осујећена страст" постаје опсесија, кафански дерт, махнитост, анамнеза читаве једне болести којој нема лека. Пењући се ка звездама, Тома тоне у алкохол, коцку, разврат и какве све не пороке док се унутрашњи колапс не претвори у кобно обољење. И смрт. Наравно, нижу се његови (и њихови) певачки хитови, које је ефектно реновирао Жељко Јоксимовић да би можда наставили свој живот у штимунгу југоносталгије. (На страну, наравно, питање карактера те музике; "Ма каква, бре, народна музика? То ја пишем!" каже право Тома).

Али, почетни обрасци све теже функционишу. Ни интерпретација није лоша: Бенчина успева да гради сугестиван лик, чак и Милан Марић у насловној улози (осим ужасне маске!) и нема сумње да филм проналази своју публику. Али - да се разумемо - нема ту никакве уметности ни стварања великих емоција, осим паралеле коју редитељ покушава да исплете између личног и социјално-историјског контекста ове пропасти. Томина болест безнадежно иде ка тешкој несрећи паралелно са судбином авнојске Југославије, која крвари и распада се у самртним грчевима. У рату свих против свих, почетком деведесетих, открива се нека друга, стогодишња, "дубља грешка" где одједном више "нема душе", нити душу ико више помиње; остаје питање да ли је икада и било. Једино ту се може пронаћи грађа неке филмске метафоре која - право речено - и не би била далеко од истине.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (0)

КОНКУРС ЗА МАЛЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОЂАЧЕ: Mercator-S вас позива да постанете део бренда „укуси мога краја“