ИНТЕРВЈУ Писац Александар Петров : Брежњев је хтео да ме забрани

ИЗ пера расног романсијера, књижевног историчара и есејисте Александра Петрова (1938), ових дана су стигле две књиге "Доктор Хаос", збирка старих, прерађених, али и нових прича (прва је из 1965, а последња из прошле године) и збирка стихова "Еросова свеска", обе у издању "Сигнатурa".

Фото: В. Данилов

Оно што читаоце посебно изненађује и радује јесте изузетна жанровска разноврсност прича: има елемента крими прозе, хорора, митологије, бајке, еротике, животних реалности.

Овај разговор окончан је у болници, у којој је писац подвргнут деликатном хируршком захвату.

Који вам је од прозних жанрова остао најближи?

- Не бирам ја своје жанрове према неким својим склоностима, него их бирају моје приче. Многе моје приче су жанровски хибридне. Тако првом причом "Др Хаос и Србин с Менхетна" доминира жанр љубавне приче. Реч је о љубави једног од два главна јунака, југословенског Швабе Џона Шварцкопфа према жени његовог живота, Елизабети коју он зове Азаз, а с којом се никада није лично упознао. Џон, изванредан научник који је докторирао на теорији хаоса, у једној кафани је убио човека који се усудио да је увреди, и потом одлежао многе године у америчком затвору. Цела се прича завршава убиством Џона, које је извршио млади Србин с Менхетна Ђорђе Милин. Њих двојица раде у различитим фирмама у истој згради, у једној кули Светског трговинског центра. Описује се и рушење обеју кула Трговинског центра у терористичком нападу Ал каиде. Уз поменуте жанрове јављају се тренуци еротичког између Ђорђа и студенткиње-конобарице, такође у једној њујоршкој кафани.

Присутан је и политички жанр јер се описује и полемика између две српске исељеничке групе о злочинима извршеним у Југославији.

Фото: В. Данилов

Чини се да вас, пре свега, заокупља драма која се, повремено, одиграва у сваком човеку без обзира на то где и у ком времену живи.

- Мислим да је присутност драме како је ви описујете очигледна и у првој причи и у многим другима. У причама су нарочито описане љубавне и еротичке везе између мушкараца и жена, млађег као и старијег доба. Таква је, на пример, прича "Астер прва и Астер друга".

Главни лик је у првом делу приче студент и фудбалер у Београду, а у другом, српски емигрант и универзитетски професор у Паризу. Обе његове страсне љубави, прво према једној младој Етиопљанки, ћерки етиопског амбасадора у Београду, завршавају се несрећно, јер млада пијанисткиња тражи да њихова снажна еротска љубавна веза потисне у други план њихову професионалну будућност. Можда је најдраматичнија прича "Усна хармоника", посвећена смрти млађег Јеврејина у Јасеновцу. Убице су заклале Саломона, а његову љубимицу, усну хармонику су уништили мецима. Прича се завршава прогоном музике већ уништене усне хармонике, чиме се готово уништава живот јасеновачких злочинаца. Овакав крај сведочи о фантастици у овој књизи.

Фото: Промо

И збирка песама "Еросова свеска" сва је у знаку еротике и љубавне страсти. Како је настајала ова песничка књига?

- Писао сам у доба-недоба вируса корона, у америчком граду Питсбургу у којем је такође био овладао ковид.

Од ове трагичне пандемије, која се и не помиње у песмама, чинило ми се да духовно може да ме заштити само поезија и то еротског жанра. Писао сам песме прво на српском језику, а затим не преводио, него смишљао одговарајуће верзије на руском језику. Тако је "Еросова свеска" скоро истовремено била објављена и у Београду и у Москви 2021. Битне одлике ове књиге су мултимедијалност и интертекстуалност. Уз сваку песму објављена је одговарајућа уметничка слика чији су аутори велики светски сликари углавном модерног доба. На овај начин наглашавају се еротски елементи и у песмама и у сликама.

Аутор сте познате антологије руске поезије која је имала велики одјек у Југославији, као и иностранству...

- Антологија је имала два издања, 1977. и 2011. Чак и припрема првог издања изазвала је и негативне реакције нарочито у Совјетском Савезу. Разлог је био не тај што сам целокупну руску поезију сагледао с модерног песничког гледишта, него зато што сам у Антологију укључио такозване подземне песнике, забрањене у Совјетском Савезу. Њихова поезија је не само авангардна у књижевном смислу, него и веома критична према остацима стаљинизма у совјетском друштву. Леонид Брежњев, у то доба апсолутно свемогући лидер комунистичке партије и совјетске државе, приликом посете Београду лично је тражио од председника Тита да не дозволи објављивање такве антологије.

Како се спор завршио?

- Председник Тито није знао о каквој је антологији реч и преко свог изасланика из маршалата упутио ми је захтев да у краткој форми и само у једној копији писма објасним о каквом је то књижевном делу реч. Написао сам да критички однос забрањених песника према совјетском друштву тог доба доиста постоји, али да је таква критика својствена не само руској подземној поезији, него је присутна и у југословенској. И да се после случаја "Лета Московског" Михајла Михајлова (1964), када је тај број београдског часописа "Дело" био забрањен, а Михајлов завршио у затвору, ипак од такве праксе у Југославији, ако не одустало, онда да је она бар била у процесу ублажавања и својеврсне демократизације (далеко од потпуне). Председник Тито се очигледно сложио с мојим ставом и дозволио да се Антологија објави без икаквих измена. Сведочили су ми да је Брежњев на тај одговор лупио шаком о сто, а да га је Тито упозорио да се не налази у некој престоници социјалистичког лагера. Прогнан из Совјетског Савеза, песник и нобеловац Јосиф Бродски написао је о Антологији да је она најбоља од свих антологија руске поезије објављених до тада.

ПЕСНИЧКА ТРАДИЦИЈА

ВЕЋИНА песама има за мото неки стих Пушкина, Ракића, Диса, Миљковића, Црњанског...

- Као што сам избором слика желео да створим, из поменутих разлога, мултимедијалну књигу, тако сам и цитатима српских и страних песника (Рембо, Неруда, Пушкин, Оскар Вајлд, Леополд Сенгор) настојао да укажем на песничку традицију, нарочито еротичког жанра, на коју се ова књига надовезује, а надам се да ту традицију моје песме и обнављају у смислу како песничку традицију тумаче Осип Мандељштам и Т. С. Елиот.

ПОВРАТАК СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Како стоји српска књижевност у односу на оно што се пише у свету?

- Никада толико српска књижевност није била значајно присутна у светској књижевности као од краја педесетих до краја осамдесетих година XX века. У те три деценије преведена су дела барем десетак истакнутих српских писаца на многе језике и о њима је позитивно и с разумевањем писано у иностраним медијима, као и на страним факултетима у облику дипломских, и магистарских теза, доктората и научних радова. Почетком деведесетих година из познатих политичких, па и војних разлога, блокиране су готове све информације о српској култури и књижевности. Процес укључивања српске књижевности је почео полако да се обнавља почетком 21. века и сада је у току.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације