МИЛУТИН, СВЕТИ КРАЉ: Један од најважнијих српских владара и највећи задужбинар, утицао на ток развоја српске средњовековне државе

ДВАДЕСЕТ деветог октобра ове године навршило се седам векова од смрти српског краља Стефана Уроша II Милутина 1321. године.

Фото: З. Рашић

Један од најважнијих српских владара и највећи задужбинар у српској историји, краљ Милутин је вишеструко променио ток развоја српске средњовековне државе. Током своје дуготрајне владавине (1282-1321), краљ Милутин је мудром политиком, стрпљивом дипломатијом и истрајношћу у остварењу својих намера оснажио Србију, која је од његовог времена заузела нову, знатно вишу позицију у свету позног средњег века у Европи и у новом заједништву православних држава на Балкану, непосредно уз Византију-Православно римско царство и самог цара, који је сматран за Христовог намесника на земљи и предводника хришћанске, православне васељене. Утирући нове путеве развоја српске средњовековне државе, краљ Милутин је отворио простор за њено даље јачање, које је достигло врхунац са владавином његовог унука, краља и цара Стефана Душана, који је увек истицао своју повезаност са дедом чију је политику наставио, називајући увек краља Милутина "светим краљем".

Краљ Милутин је донео три суштинске промене српској средњовековној, и не само средњовековној историји. Прва је била промена тока светородне лозе потекле од Стефана Немање - Светог Симеона, јер су до самог њеног краја 1371. године владали искључиво његови непосредни потомци: син Стефан Дечански, унук Стефан Душан и праунук цар Урош. Друга дуготрајна промена је била краљево снажно повезивање са Византијским царством и Православним царем Римљана у Цариграду. Након брака са царевићком Симонидом пролећа 1299. године, које је у Цариграду дефинисано као уједињење српског краља и византијског цара, краљ Милутин је заузео прво место након самог цара на православном Балкану, непосредно повезујући Србију не само са престоницом Царства, већ својим задужбинама и покровитељством и са Светом земљом, светим градом Јерусалимом, Синајем и читавом светом историјом хришћанства. Трећа и најдалекосежнија промена коју је донео краљ Милутин било је стварање новог средишта српске државе на просторима јужно од дотадашњег центра немањићке Србије: на Косову и Метохији, у скопској котлини и пределима јужно од врањске котлине. Ове, сада централне просторе српске државе и народа, краљ Милутин ће украсити бројним новоподигнутим и обновљеним задужбинама, од Богородице Љевишке у Призрену, преко своје величанствене гробне цркве Светог Стефана у Бањској и монументалне Грачанице, задужбина у и око града Скопља, своје нове престонице, до Светог Георгија у Старом Нагоричину и манастира Преподобног Прохора Пчињског, утрвши пут својим наследницима који ће ову његову делатност наставити. Ови тада густо насељени предели, о чему јасно сведочи и оснивачка повеља краља Милутина за манастир Бањску, остаће вековима један од средишњих простора српског народа, све док великим сеобама крајем седамнаестог столећа њихов карактер није почео да се постепено мења.

Читав живот краља Милутина пратиле су бурне политичке промене, које су обележиле ову епоху на простору православног Балкана. Већ у време рођења будућег краља Милутина 1254/55. године десио се први велики потрес смрћу византијског цара Јована III Ватаца, који је повратио моћ Царства уништеног након крсташког освајања Цариграда 1204. године, али није успео да освоји саму престоницу, која се вратила под власт православних Римљана 1261. године. Нови цар Михаило VIII Палеолог, отац Ане, са којом је принц Милутин био верен 1270. године, склопио је 1274. године унију цркава са Римом и тиме изазвао нови политички земљотрес, који је имао непосредних последица и на живот младог Милутина.
Уместо да постане царски зет и наследник очеве власти у Србији, принц Милутин је био уплетен у велике политичке игре. Након првог краткотрајног брака са византијском племкињом чији је отац остао веран ортодоксији, млади Милутин је био укључен у чврст сроднички савез католичких владара својим другим браком са угарском принцезом Јелисаветом, свастиком његовог старијег брата Драгутина, који је у овој мрежи сродника заузимао истакнутије место. У време када су сроднички односи одређивали и хијерархијски положај владара и држава које су предводили, краљ Милутин је успео да се једним делом извуче из снажног политичког загрљаја католичких угарских краљева и њихових француских сродника својим трећим браком са бугарском принцезом Аном Тертер 1284. године, у време када је већ преузео првенство у Србији у односу на старијег брата. Тек браком са царевићком Симонидом петнаест година касније, краљ Милутин ће се у потпуности вратити у чврсту заједницу православних владара, поставши царски зет готово пуне три деценије након што су историјске промене и унија цркава коју је склопио Михаило VIII спречиле да задобије тај статус женидбом са тетком своје младе невесте Симониде.

Двадесет и две године, колико је протекло од овог савеза краља Милутина са Православним царем Римљана, српски краљ је провео изграђујући своју новопроширену државу, учвршћујући своју позицију у односу на брата Драгутина и посвећујући се непревазиђеној ктиторској делатности од Јерусалима, преко Цариграда, Свете Горе и Солуна, до нове престонице Скопља и нових средишњих простора своје државе.

Сведочанства о новом, узвишенијем положају који је српски краљ задобио у читавом православном свету, оставио је његов верни сарадник и животописац, архиепископ српски Данило II (1324-1337). Описујући краљево светитељско пројављење, само две и по године након упокојења, Данило II је 1324. године саставио детаљно Житије краља Милутина, на тај начин уврстивши свог некадашњег покровитеља и новог свеца у ред српских светитеља, чије су мошти у његовој гробној цркви Светог Стефана у Бањској од тада почеле да чудотворе, као што то чине непрекидно до данас.

Чудотворне мошти Светог краља Милутина пренете су крајем четрнаестог века у Трепчу након османског рушења Бањске, а одатле 1460. године, непосредно након пада српске средњовековне државе, у Софију. Мошти Светог краља Милутина биле су најпре похрањене у софијском храму Светих Ћирила и Методија, да би се након неколико премештања коначно нашле у катедралној градској цркви Свете Недеље у овом граду.

Сваког 29. октобра мошти Светог краља се свечано пресвлаче у храму Свете Недеље у Софији, а ове године, великим залагањем амбасадора Србије у Софији, др Жељка Јовића, мошти Светог краља су на велики јубилеј, 700 година од његовог упокојења први пут у свечаној литији пронесене централним софијским улицама. После овог историјског чина, који потврђује значај Светог краља Милутина и снагу његовог светачког култа, уследиле су бројне активности на обележавању великог јубилеја, које ће бити крунисане на сам празник Светог краља свечаном архијерејском литургијом 12. новембра (30. октобра по старом календару), када се он прославља у Српској цркви.

Препоручујемо

Друштво

0 2

“ОН БЛАГОСИЉА БУГАРСКИ И СРПСКИ НАРОД”: У Софији обележено 700 година од упокојења краља Милутина, задужбинара манастира на Косову (ВИДЕО)

29. 10. 2021. у 21:22

Друштво

0 4

ПОКЛОН ЗАДУЖБИНИ: Одежда краља Милутина трајно у манастиру Грачаница

31. 10. 2021. у 18:47

Друштво

0 9

И СРБИ БРАНИЛИ ВИЗАНТИЈУ: Репортери "Новости" у потрази за заборављеном српском баштином у античкој Битинији у Малој Азији (ФОТО)

25. 10. 2021. у 10:00

Друштво

1 21

И КРАЉ МИЛУТИН НА РУДНИКУ ИМАО КОВНИЦУ НОВЦА: У Дићима, код Љига, значајан археолошки локалитет наше средњовековне историје

17. 10. 2021. у 08:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације