КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Духовна равнотежа

ТЕТРАЛОГИЈА "Писма без адресе" чији је издавач "Службени гласник", започета је 2012. године. Настала је на основу текстова које је Милован Данојлић објављивао у магазину "Печат".

Фото: Приватна архива

Уколико кренемо од садржаја прве књиге, закључно са четвртом, поред тога што већ знамо да је реч о лирским хроникама проистеклим из ауторових искустава - најпре оних из детињства и завичаја, за њега изузетно значајног, потом велеградских, из младости, па све до оних стечених у великом свету и истој таквој литератури, могли бисмо тај пут, због свега што он садржи и што се на њему може сазнати и научити, као и због приповедачког гласа и изузетног стила, да окарактеришемо као пут Малог принца који се враћа на своју планету, имајући стално у мислима ружу, два мала жива вулкана и онај један угашен.

Тај пут, започет од детињства, осврт бившег дечака, у четвртој књизи буди нам асоцијације на самог Егзиперија, нарочито због ауторовог односа према месту са ког је пут започео, због његове незаменљивости упркос свим другим лепим местима света - на којима је живео, кроз која је прошао или која је посетио. То нарочито потврђује приповедачев осећај да раскош и благодет нису повезани с материјалним благостањем, а који се развио из доживљаја завичаја у којем се никада није осећао ни сиромашно ни несрећно.

Асоцијације на Егзиперија потврђују и Данојлићеви записи о језику. Један од њих заснива се на епизоди у којој се он, као ауто-стопер, затиче у камиону са млађим шофером Италијаном. Ниједан од њих не зна језик оног другог, а ипак су разговарали хиљаду километара. На растанку, шофер је извадио фотографију из недара и показао је сапутнику.

Фото Приватна архива

Била је то слика његове породице - жене и три сина - који су један другоме до увета.

Дакле, човек заиста само срцем добро види и за то виђење и разумевање није потребно чак ни знање саговорниковог језика што, свакако, јесте једно од чуда које нам је подарено, као што нам је подарен и матерњи језик који је, како Данојлић сматра, "скуп живих ћелија сакривен у самој основи наше духовности", а којим се, ето, свакаква друга чуда могу исказати.

Поједини Данојлићеви записи буде нам асоцијације и на Андрића. Један од њих - "Живот са књигама" - природно нас подсећа на јунака Андрићеве приповетке "Писмо из 1920. године" који је, први пут посматрајући праву библиотеку у кући свог имућног старијег школског друга, знао да гледа у своју судбину, као и на дечака, јунака Андрићеве приповетке "Књига", који задивљено гледајући у излог књижаре, неизмерно жели да једнога дана те књиге буду његове, баш као што је и Данојлић посматрајући као дечак излог књижаре маштао да књигама испуни двоколицу.

На наведеним местима Данојлићеви записи излазе из оквира лирске хронике. То увиђамо, али и осећамо, и када он приповеда о опипавању била књиге, истовремено и о њеној сакралности, као и о читању које заправо у човекову душу допрема кисеоник, као и о томе да по читању неког изузетног дела он помилује корице књиге или их пољуби.

Таквим књигама, знамо, човек се враћа, као и завичају, јер оне "учвршћују духовну равнотежу". Иако се, осим наведеног разлога та потреба често и не може рационално објаснити, можда је довољно казати да се ти повраци заснивају на лепоти и љубави. Управо из тих разлога читаоци се враћају књигама Милована Данојлића.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Значај Ристовића

02. 11. 2021. у 15:46

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Потрага за домом

26. 10. 2021. у 14:41

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Завичај којег више нема

19. 10. 2021. у 15:46

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Свест о најстрашнијем злочину

12. 10. 2021. у 15:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације