ПОГЛЕД ИСКОСА - Ка Химери чисте ликовности

НА ведутама сликара Добривоја Радојевића Маше (Чачак, 1946) претеже најлепши моменат у новијем сликарству, пренет од Вијара и Бонара на Недељка Гвозденовића и Љубицу Цуцу Сокић.

"Изгубљени списи", Фото Приватна архива

Радојевић зна да истакне пастелни тон слике, колористичке вредности у сазвучјима топлих боја, хармонски усклађених. Овај вешт сликар, одан завештању раног модернизма, слика тако да често сива, жута или плава натапају целу површину платна. Не може се рећи да племенити, пастелни тон потиче из првобитног рада са пастелним бојама, помоћу којих је усавршавао и свој цртеж. Радојевић слика тако и уљаном техником, не дозвољавајући да сфумато у који тону његови поетски призори обезвреди чврсту архитектонику композиције, прецизне праве и криве линије, кубичне масе и предмете.

Без обзира на његову тежњу према апстракцији, схваћеној на најбољи начин, као вид духовности, што је апстрактно сликарство било само код великих сликара на прелому 19. у 20. век, Радојевић (налик Пикасу) остаје једним делом у реалном свету, у стварности, илузији која потиче из живота а не из имагинације (ако апстракцију уопште смемо схватити као једно од испољавања маште). Пикасо је то чинио из својих потреба, рекавши за апстрактну слику: "Где је драма?", док Радојевић то ради из других, поетских разлога. Његова слика настаје у сусрету животне реалности и уметности, не као сукоб већ прожимање, хармонија и синтеза.

Он ствара својеврсне мале посвете, омаже значајним сликама великих тема: ведуте, мртве природе и пејзажа не би ли се после свега учињеног у уметности стилски надовезао на узоре више врсте, како са њим видимо, још увек живе и актуелне.

Радојевић је неомодерниста или можда део оног ликовног света који Хајнрих Клоц дефинише као "друга модерна", модернизма после постмодернизма. То на примеру овог уметника значи повратак на стабилне вредности слике, на стечена и проверена знања и трајне досеге. Вероватно је опус овог Београђанина и скривена критика садашњег хаотичног стања, безвлашћа, интеррегнума, у коме нема превласти ниједног стила или естетске појаве, али цела сцена клизи у визуелни израз досетке, вица, естетике ружног и демонског, још чешће испразног и бесмисленог.

Добривоје Радојевић Маша сећа на херојске дане модерне уметности али, тај омаж не би био ништа посебно да није ликовно чисто изведен, са доследном концепцијом, ставом о свету и уметности. Сувишно је и рећи да њега заноси химера чисте ликовности, та племенита, никада досегнута слика, која би била очишћена од свих натруха литературе па и религије и препуштена само својим сакралним ликовним вредностима, законима који су и изнад симбола. За Машу је сликарство вид религије и то је једини одговор на питање шта његова слика представља.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Уметност као семе

23. 11. 2021. у 16:42

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Први Бијенале фантастике

16. 11. 2021. у 17:34

Култура

0 1

ПОГЛЕД ИСКОСА - У рудницима маште

09. 11. 2021. у 15:13

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Сликар носталгије

02. 11. 2021. у 16:37

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације