СТРАХОВИТ И СРЧАН САМ БОРАЦ, ПОГИНУО БИХ ЗА ПРАВДУ: Славиша Чуровић о серијама "У клинчу" и "Убице мог оца", емисији "Срцем кроз равницу"...

ТАЛЕНАТ, упорност, мало среће и доста храбрости потребни су и у спорту и у глуми, а Славиша Чуровић то најбоље зна. Од најранијих дана заљубљеник је у кошарку и бокс.

Фото М. Анђела

Отац га је водио на сваки боксерски меч подгоричке Будућности, али мајка је пресудила да он и брат више не боксују. Са кошаркашког тренинга отишао је на Факултет драмских умјетности на Цетињу и уписао глуму коју је пре скоро четврт века завршио у класи Миње Дедића. Богату каријеру градио је у позоришту, а посебно у филмовима и серијама "Бела лађа", "Мали Будо", "Јесен самураја", "Дневник машиновође", "Пси лају ветар носи", "Јужни ветар", "Црвени месец", "Преживети Београд", "Жигосани у рекету", "Игра судбине", "Убице мог оца"... Иако је напустио "даске које живот значе", никад није одустао од "конопаца који живот значе". Годинама нам приближава племениту вештину путем канала Арена Fight, чији је уредник. У фебруару је одликован Орденом Карађорђеве звезде трећег степена и као глумац и као боксерски коментатор. Тренутно снима филм "Први мај" и серију "У клинчу", а очекује га шеста рунда "Убица" и друга сезона "Певачице". Са Нином Радуловић, на каналу Балкан Трип, четвртком, у 17.30, гледамо га у путописној емисији "Срцем кроз равницу".

- Сад идемо у Сечањ, а обишли смо 40 градова у Војводини, као и Пожаревац и Неготин.

Добра је емисија, гледана, упознали смо људе са северном српском покрајином, а чини ми се да ни сам ништа нисам знао о томе. Открио сам много тога лепог, да има планинска река Нера, да је осамнаест руских маршала сахрањено у Белој Цркви, да су доктори наука, белогардејци предавали у гимназијама и основним школама, да има свих националности, Словака, Мађара, Румуна, Русина и да моји Црногорци и даље причају као да су јуче дошли са Цетиња, а стигли су пре 70 година у Ловћенац - истиче за "ТВ новости" Славиша Чуровић и додаје да више воли да коментарише бокс него да води емисије и да глуми.

Са Миланом Ланетом Гутовићем у "Белој лађи", Фото В. Данилов

Гледаоце водите срцем кроз равницу, а где вас срце води?

- У Мратиње, тамо ме је мама донела када сам имао три дана. Рођен сам у колима и свугде пише Бијело Поље, мада са тим градом немам везе. Мратиње је део Горње Горице у Подгорици, место где сам провео првих 28 година, и тамо имам маслине, кума, брата, другове, тамо су ми гробови оца и мајке, и тамо сунце стварно најлепше сија. Тамо ме срце води. Често идем. Мир је тамо, тишина, дружим се с братом, орезујем маслине. Сад ме то чека, зато журим да идем. Имам мандарине, лимунове, поморанџе, двориште...

Многи глумци кажу да је потребно трајати, а не само засијати. Може се направити паралела тога са тим дуговечним маслинама.

- Може. Треба трајати. Мораш бити паметан, али и квалитетан да би трајао. Мада, нисам усхићен тиме што сам глумац. Нисам желео да будем, ушао сам у то случајно. Када сам се већ ухватио тога, рекао сам себи "или ћеш бити међу најбољима или нећеш радити уопште".

Тако је за све што сам радио у животу. И што кажемо у боксу "ишао сам до отказа" за све, па тако и за ово. Али заиста немам никакве амбиције. Волим да лепо живим, да ми лепо живи породица, да могу да је прехраним од тога што радим и да могу да помогнем неком.

Кров над главом, хвала богу, имам, и не треба ми ништа више. Једна барка да пецам у Њивицама, и то је све.

Са Бојаном Лазаровим и Владиславом Михаиловићем у серији "Црвени месец", Фото В. Данилов

Зашто глума као посао у вама не изазива усхићење?

- Не доживљавам га тако. Због тога сам изашао из позоришта јер заиста немам однос према томе као према уметности. Мислим да онај ко изговара туђе реченице није уметник.

Уметник је онај ко слика, пише, режира... Ко напише и режира, још више. Кустурица вам је уметник, а ми смо извођачи радова. Говоримо туђе реченице, мисли које нису наше.

Мислим да ту нема уметности. Ово је занат, и ја га знам добро, али није уметност. И немам никакво усхићење. Има понешто што волим да радим, "Убице мог оца", сад серију са Данилом Бећковићем, волим кад радим са пријатељима, волим како је испао филм "Мрак" Душана Милића...

Да ли сте размишљали да постанете уметник, да створите нешто своје?

- Направио сам ћерку и посадио сам много дрвећа. Имам предивну башту у Подгорици, коју негујем, то је највећа уметност за коју знам. Мислим да сам у коментарисању бокса дао највише уметности, најлепше реченице сам поклонио том послу.

"Игра судбине", Бојана Грабовац, Фото IMDb

Шта вас толико привлачи боксу?

- Бокс је стварно живот. Парадигма. Паднеш, устанеш, идеш даље, бориш се, савладаваш страх, савладаваш противника, одмераваш ситуацију. Бокс је комплетна наука, а само три ударца. Најбоље ствари су најједноставније. Сви велики глумци изгледа да су глумили једноставно, Павле Вуисић, Небојша Глоговац, Марлон Брандо у Америци. Све је то било једноставно, а заправо је било врхунски. Хемингвеј је писао новинарским стилом, па је добио Нобела. Бокс је једноставан, има три ударца а милијарду комбинација. У глуми имате милијарду реченица, а само једна је истина. По томе се разликују добри и лоши глумци.

Саткани сте од воље и принципа. За шта се борите?

- Страховит и срчан сам борац. Погинуо бих за правду, за праву ствар, за пријатеље, за фамилију. За инат. Кренуо сам из радничког насеља у Подгорици, и видите где сам сад - дајем интервју за "Новости". Прадеда ми је одликован на Мојковцу, а ја сам добио Орден Карађорђеве звезде, одликован сам за глуму и за бокс. Шта ћеш даље? Одакле сам кренуо, какве су ми биле шансе, презадовољан сам и захвалан богу. Живим у центру Београда, а могао сам да останем у Подгорици и будем локални алкохоличар.

И раније сте награђивани, али шта вам значи признање као што је орден државе Србије?

- То је за мене страшна обавеза. Да вам неко да највеће признање у држави за нешто што волите, бокс, и за јавну реч. Захвалан сам на томе што је неко то видео и што је рекао "ова мазга добро вуче, а нико је не тера на то". Вукао сам за бокс и за правду много, и онда неко дође и призна вас. Капа доле, хвала вам, држави овој која ме је прихватила, пригрлила као и све Србе и све друге, који нису Срби. Овде сви снимају, раде, глуме. Као што Кустурица каже, ово јесте Њујорк Балкана, неко би рекао Константинопољ Балкана.

Из ваше досадашње каријере могли бисмо издвојити улоге Мирка у "Малом Буду", Аписа у "Црвеном месецу" и тужиоца Мишка у "Убицама мог оца". Која од њих вам је посебно драга?

- У Београд сам дошао 2005, био сам главни глумац у Црној Гори уз Андрију Милошевића. У почетку сам држао кафану, статирао у Народном позоришту, играо сам Шекспира и Ковалског, а онда дођу људи као што је Данило Бећковић, "Мали Будо", Наташа Дракулић, "Убице мог оца", и дају вам шансу да глумите. То су људи којима дугујем каријеру. Много се радујем новој сезони "Убица". То је као да сам код куће, са Вуком Костићем, Наташом и тим дивним људима, ишао бих на крај света, где год хоће, да снимају. Тужилац Мишко је добар човек у сталним проблемима. Није узео паре и опет је остао добар. Страшљив је, али одлучан и ипак је храбар кад дође стани-пани. Добар је то лик, добра је то игра.

Сада у режији Данила Бећковића снимате серију "У клинчу", чија окосница приче је бокс.

- Играм криминалца, како каже Бећковић, имам ситне очи, па морам играти негативног лика. Никола Којо игра боксерског тренера, а не ја. Ипак сам мало млађи, не могу да играм некога ко има сина од 20 годна. Можда и могу, али тешко. Којо и Бранка Катић су диван пар. Бећковић ће то добро да направи јер зна да ради. Направио је добру поделу са много одличних младих глумаца.

Кад сте у клинчу, како знате да је потребно предати меч?

- Никад се не предајем. Боксује се "до отказа", до отказа органа, свега. Све грешке које сам у животу правио, трудио сам се да исправим упорношћу. Трудим се и сад да исправим многе животне, другарске, љубавне, пријатељске, пословне грешке, као и сви. Кад си глуп био у младости као ја, и правио их пуно, сад у средњем добу дође време да кажеш "извини, опрости", што је мени било веома тешко да прихватим... Сад ми је лако, некад је било тешко. Црна Гора је низ камења са људима који никад неће признати грешку. А ја сам научио да је признам. То је борба. Зашто бих се предао? Нисам рођен да се предајем, рођен сам да се борим. Свако је рођен да се бори.

На премијери филма "Јужни ветар" са ћерком, Фото Т. Ћирић

ЖЕЛЕО БИХ ДА ПОНОВО ПОСТАНЕМ ОТАЦ

ШТА бисте још сада хтели да остварите?

- Да постанем отац још једном. Мислим да могу. Сад се враћамо на оно "до отказа". Нема предаје. Ако не, онда је бог рекао "не", а ја се ту већ не питам.

Препоручујемо

Познати

0 4

ГЛУМАЦ СЕ РАЗВЕО ОД КОЛЕГИНИЦЕ СА КОЈОМ ЈЕ ДОБИО ЋЕРКУ: Славиша Чуровић објавио фотографију са бившом женом, коментари се само нижу

05. 02. 2022. у 22:45

Култура

0 2

СТИЖУ "КАМИОНЏИЈЕ Д.О.О." И "УБИЦЕ МОГ ОЦА": Премијере нових сезона популарних домаћих серија од 8. јануара

08. 01. 2022. у 09:47

Култура

0 5

ОБРАЧУН СА ВРШЊАЧКИМ НАСИЉЕМ И ОЧЕВИМ УБИЦАМА: "ТВ новости" на снимању пете сезоне серије "Убице мог оца" у режији Маше Нешковић

24. 01. 2021. у 15:46

Култура

0 1

ЖИВОТ ЈЕ БОРБА СА ТРЕНУЦИМА СРЕЋЕ: У хотелу "Хајат" почело снимање породичне серије "У клинчу"

01. 03. 2022. у 11:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације