ВЕСНА КАПОР: Везати видљиво и невидљиво у чвор
... у привременом кругу малих ствари... Иван В. Лалић, "Молитва"
Не живим. Само сам присутна овде. Више сам, тамо, у оном другом свету. Сваког дана прелазим из света у свет. Док седим тамо, унутар зида (избегавамо реч гробље), у тишини сам, у немости; у безвучју осећам гласове. И, видиш, мирна сам, спокојна. Потом, увече, кад се враћам, кад прођем кроз капију, зидови тишине се сруше; кад улазим у овај свет, стварни, у буку и покрете, згрчи ми се стомак и осетим, како сам мртва, за све то. Нема више дома. Све је само пребивалиште, до часа који чекам. Сваки пут, говори, то исто, као да ће оно што чека доћи пре, ако га зазива.
Кажем јој, да душа одлази, тамо, у други крај, онда кад је најспремнија, и најлепша. Мала је то утеха, знам, али друге немам. У неком филму, прича ми, отац који је изгубио најмилије дете, изговара: савршенство се не прилагођава, зато одлазе брзо такве душе.
Седећи дане и часове, који се на крају збрајају у месеце - заокружујемо две године, увек са истим питањима, сумњама, и сузама, нас две: Мира, Тарина мама, и ја, сен, којој је дато да бележи; дрхтимо, сумњамо и верујемо. Сваког сусрета, мењам светове, и ја. Из буке дана, испод бича морања, улазим у свет муклих уздаха, дрхтавих речи, тешких грчева и суза. И после, поново излазим на улицу, међу свет који не зна ништа о свему овоме. Требало би отворити очи за друге, мислим сваки пут, док гутам ваздух, дубоко; прелазим пешице пут до куће, потребно ми је време да се стишам. По киши, сунцу, снегу. Тешко је то. Кад слушаш другог, заволиш га; осетиш све што је у њему, и кад не говори. Правиш се да не знаш ништа о ономе што не жели да каже. С његовом душом трпиш и спасаваш се. Тешко је, то. Век у коме живимо претворнички зазива доброту. Морање и стицање, угаони су камен наших дана. У сваком појединачно расту и осипају се светови, и живот јењава.
Писала сам, јер нисам знала ништа боље; за утеху, за смирење, и вечност. Грчевито, као да се може ухватити расуто време, обликовати недочекани часови. Бележила сам, и гутала сузе, а некад су се оне котрљале на тастатуру. Без свести о објављивању, и свету изван записаних редова, грабила сам сећања. После наших разговора, сејала сам речи, кроз своје срце. Плашила сам се, као што се и даље плашим, да је не уцвелим, да не отежа нека моја реч, поглед или гест.
Радила сам најбоље што сам умела. И нисам била сама. Анђели су свуда око нас.
Како се приближавало време да се у заљуљани, ужурбани свет изнесе ова прича, зебла сам. Зебла сам, јер, ко сам ја, да причам, да раздвајам сенке од обличја? Да ловим време и тренутке слажем за вечност? Истина је: срце приповедања - приче су о губитку. Истина је, трагање за бесмртношћу, провлачи се кроз омчу губљења. Дани су наши бржи од чунка, и дани су наши таштина.
Шта може писац, овде на овом тлу, кога спопадају силне пошасти? Oсетити ближњег, као себе? Или окренути главу?
Дато нам је да се сретнемо, у долини суза, и да причам ову причу.
Зебња од очију света, и неки унутарњи стид потакнут осећањем кривице, пеку: да ли сам смела причати о болу? Да ли се, исписивањем, свештеност осећања обесмишљава?
Тешка су небеса. Тврда је земља. Невоље претежу песак морски, стога речи, увек, недостају. Ипак, од свега чиме се бранимо, речи су једино место где прича живи. И где можеш осетити срце човеково. Црвено као паприка.
Зебња пред устима огрубелим од морања, што увек траже више, зебња да ће се та уста извити у ироничну гримасу и рећи: Само срце приче? То је недовољно! Та зебња, разара ме. И најмањи наговештај скрнављења приче, тера ме у очај. Недостојност пред безграничним, стеже грло. Ко си ти, негде куцка у потиљку, да мислиш да може да се опише, да се дотакне чвор овог и оног времена?
Не знам, видим, само, да све то не зависи од мене.
И волела бих да ови редови нису никад написани.
Седим, уз широко окно куће на реци. Промичу кишни облаци. И ветар се савија око голих грана, на суседној обали. Навиру мисли: узимамо, оно што је било намењено, другима.
Жуту фотељу, уз окно, пар белих лабудова на реци, звук кише, по води, једва чујан, једну нежножуту, на ветру, устрепталу иву, у низу огољених, тужних крошања. Потом, један трен чуда: касна светлост која ће цео призор оживети и заоденути потпуно голу зиму бојом.
Претворити је у ватру. Све што је преостало, а чекало је тебе, девојчице, отвара се другима. Тако тече време; такав је поредак света. И нема суза које ће променити след.
Кућа на реци, у којој завршавам ове редове, поред широког окна, припада Нади и Бенту Андерсeн. Тариним кумовима. Кад прича узме замајац, сваки се руб савије како је суђено.
Завршавам ово приповедање, ово просијавање сјаја и бола, после две године. У време зиме; време мраза и време бескраја. Као камење водом, глачани су ови редови, ове опеке од којих расте прича-кућа. Мира, Тарина мама, била је први читалац, и уредник.
Одмеравале смо снагу између срца и разума; између нарицања и финог ткања. Рвале смо се са демонима, са анђелима, са људима; са сећањима, сликама, речима... и везале невидљиво и видљиво, у чвор.
Време се претаче: све сад припада нама који смо остали; све што би била ти, Тара.
Видим те, у сунчаном трену, у учионици, како обухваташ простор, и присутне, опијаш их и овијаш, речима: Немам више времена, а немате га ни ви. Потом се, лагано, окрећеш према прозору, загледана у бескрај, у плавет изван зидова, и кажеш: А, небо је тако дубоко.
С погледом на реку, небо и крошње, у зиму, две године после твог одласка, са ускомешаним осећањима (и даље домећем неке речи, шаљем их у безречје, у тишину, пишем ти, нешто као писма и даље; ипак, у стварности, једном се мора ставити тачка на приповедање), склапам очи, притискам дугме, гасим рачунар, и пуштам - дијак грешни - ову причу да живи.
(Из романа "Небо, тако дубоко", овенчаног наградом "Меша Селимовић", у издању СКЗ)
Препоручујемо
ЗАПАД ЈЕ ЗАХВАЋЕН ИРАЦИОНАЛНИМ БЕСНИЛОМ: Сада су на ред за поништавање дошли Руси
08. 03. 2022. у 16:40
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)