ШАМАРАЊЕ ПОЕЗИЈЕ ДАНАШЊИ РУТУАЛ: Душко Новаковић, поводом признања за укупно песничко дело

ВЕОМА високо место Душка Новаковића (1948) у савременом српском песништву потврђено је и "оверено" многобројним наградама, готово да их је колико и збирки које је објавио.

Фото И. Маринковић

Међу њима су "Милан Ракић", "Бранко Миљковић", "Васко Попа", "Ђура Јакшић", "Десанка Максимовић", "Дисова награда", "Змајева награда", "Венац Лазе Костића", "Велика базјашка повеља". Том обиљу признања, недавно је придружена и награда Подрума Радовановић за укупно песничко дело.

Животне прилике везане за његове родитеље утицале су на његово турбулентно одрастање и школовање на релацији Црна Гора - Македонија - Србија. Отац Никола из Струмице био је пилот Енглеског ратног ваздухопловства (РАФ) и заточеник стаљинистичког логора у Жилави (Румунија), а мајка Ксенија Цицварић Брацовић из Подгорице - надалеко позната интерпретаторка народних песама. Иначе, признање из Подрума подразумева и 200 литара првокласног вина које песник ових дана несебично дели пријатељима и сабраћи по перу.

На песничкој сцени присутни сте више од пола века. Колико сте се за то време мењали, јер су ваше збирке што се стилске матрице тиче прилично разнолике?

- Свака рекапитулација нечије поезије па и моје увек може да склизне на јако осетљив терен ваљаности исказаног алибија. Није ми далеко од срца онај исказ Јосипа Бродског, да понекад такви осврти на позију бивају скопчани са "повратком на место злочина", из хиљаду разлога, а довољан је само онај један, да време, као такво, никад из руку не испушта гумицу за брисање, чак и кад поезија мисли да може наћи сигурно прибежиште у сновима песника. Још увек ми није јасно одакле потиче та загонетност песничког чина, до те мере енигматична и у добу у коме живимо и у којем су многе цивилизацијске вредности доживеле фијаско, па и то да се шамарање поезије изводи као свакоденевни рутуал. На мене су утицали сви неошамарени песници, а посебно они које је пратио ехо Црних самогласника.

Пишете оштре стихове, ироничне, пуне сарказма. На кога сте "љути"?

- И у томе, зачудићете се, видим и доживљавам онај други облик лепоте, звани истина. Као интуитивну логику с пуно проницљивих опажаја и сазнатљивости, као уздизање изнад сумње која ниче једино из светлости ума, по Декарту, а по Шопенхауеру као живи опажај у игри живота. Уверен сам да се аксиоматичност поезије одржава највише захваљујући комбинацијама многих језичких фундуса. Језик је јавно мнење песничке душе.

Конституише и моју, каква год да је, а свакако није без одушевљења за праскозорјем, за том именицом која слови као једна од најлепших у српском језику.

Шта може поезија с обзиром на све што се догађа и прети да прерасте у општу катаклизмичну слику наше планете?

- Може још увек да се ослони на веровање у чудо, на претварање воде у вино, на прелазак слепаца у јасновиде, обогаљених и осакаћених у здраве. Кључна реч за нешто такво је судбина, без обзира што је човек, још од старих Грка, у поређењу са постојањем света, тренутан. Али и као такав он је њен ток. Дакле иманентан кретању. А ако у том кретању човек добије задатак да бдије над хартијом, ето прилике да рашчишћава и оне појаве које могу бити фаталне за његов опстанак и опстанак његове деце. Подсетимо се почетка једне песме Миодрага Павловића а гласи "Ја имам наде за" или стиха енглеског песника Дилана Томаса "И никад смрт неће имати потпуну власт".

Последњих неколико песама посветили сте вину...

- Тај анакреонтски дух у мојој поезији спонтано се одвијао. Био је жешћи у младости и знао је да брљави и прави од мене веселог будалу. И мени су бандере подметале ногу, а уместо лепих серенада испод балкона неке лепотице у једној вароши на југу тадашње Југославије, из мене је избијало ригање, мумлање, извикивање имена вољене, молбе да расплете косу како бих се узверао по њој и пао у њен загрљај. Или заспао.

Књига се опире

У којој мери системи модерне технологије и информатике утичу на однос према поезији, на читаност?

- Древни витализам књиге још увек се опире амбицијама нових технологија да је претворе у екран на рачунару, да јој одузму ону божанско својство да је она корен, да је она стабло, да је она грана, а на грани лист који обавља неуништиви процес фотосинтезе у коме се ослобађа чист ваздух, како би спашавали наша прилично разорена плућа од којекаквих загађивача и избегли повратак дисања на шкрге. Мајко моја!

Препоручујемо

Култура

0 2

ДРАГОЈЛОВИЋУ НАГРАДА У ЛУЏОУ: Кинеско признање за српског песника

16. 02. 2022. у 22:19

Култура

0 0

ПЕСМА ТУМАЧ ДОБРОГ ВИНА: Душку Новаковићу уручена награда "Подрум Радовановић"

14. 02. 2022. у 22:04

Култура

0 0

УСТАНОВЉЕНО НОВО СВЕТСКО ПРИЗНАЊЕ: Међу првим добитницима награде "Златни светски писац" Ристо Василевски

14. 02. 2022. у 14:27

Култура

0 3

ИНТЕРВЈУ Песник Ђорђо Сладоје: На удару су нам традиција, језик и писмо нарочито, и школа и наша црква...

13. 02. 2022. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације