ПРАВИ ЉУДИ ЧИНЕ ЖИВОТ ВРЕДНИМ: Миленко Павлов о глуми, одлуци "или ћеш победити, или пропасти, нема назад", режији, Миловану Витезовићу

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

02. 04. 2022. у 10:00

МИЛЕНКО Павлов ће радо, иако је загазио у осму деценију, сести за волан и из Панчева доћи у Београд како би уживо разговарао.

ПРАВИ ЉУДИ ЧИНЕ ЖИВОТ ВРЕДНИМ: Миленко Павлов о глуми, одлуци или ћеш победити, или пропасти, нема назад, режији, Миловану Витезовићу

Фото В. Данилов

Сунчан дан измамио је људе на улицу, а прослављени уметник са сваким заподене причу о било чему, расама паса, сортама вина или деци. Стално, како каже, комуницира са људима, испитује их и анализира, јер су му потребни разни типови за градњу ликова и карактера. Више узгред рећи ће да је пре скоро годину дана постао деда, да би требало да буде задовољан, али да има нешто што га и даље тера и говори "ајмо још". Знао је да ће се отиснути у глумачке воде још када је у шестом разреду основне школе стао на позорницу.

Бунили су се родитељи што је после заната за прецизног механичара кренуо да похађа зрењанински Драмски студио, али на крају је Миленко 1975. уписао режију на Факултету драмских уметности у Београду.

- Велика је разлика између режије и глуме. Као и свака уметност, режија тражи машту, и у режију су уплетени и сликарство, музика, театар и глума. Потребно је водити рачуна о свему томе, направити комплетно дело и притом не изневерујући писца. Глумац мора помало себе да режира. У глуми је једноставно. Ако вас глумац освоји, ако му верујете и ако вам се прилепи за срце, то је то. Ако му не верујете баш много, није му бог дао довољно талента. Има таквих примера у свим гранама уметности, и у сликарству, и у музици и у писању. Уметници су луцидни, другачије виде живот и треба им праштати.

Сликари гледају боје, музичари чују музику и препознају скале, а глумци гледају у душу и то је веома битно - прича за "ТВ новости" Миленко Павлов.

У протеклих педесет година остварио је десетине позоришних и телевизијских улога и освојио многобројна признања. Мајка Ката и отац Коста прихватили су синовљев избор тек када су га видели на телевизији, а дебитовао је 1979. у серији "Приповедања Радоја Домановића". Публика га је запазила у роли Јована Жана Тодоровића у Нушићевом "Мистер долару". Памте га и као Радојицу Илића из "Срећних људи", Драгољуба Бабића у "Стижу долари", Сотира из "Агенције за СиС", Шојићевог рођака Пикиљића, у "Белој лађи". Заиграо је и у серијама "Пси лају, ветар носи", "Камионџије д.о.о.", а тренутно га на ТВ Прва гледамо у "Колу среће".

Са Јелицом Сретеновић у "Колу среће", Фото А. Крстојевић

У серији "Коло среће", чије снимање је недавно завршено, играте оца главне јунакиње Маре. Шта вам је било изазовно у лику Душана Јаковљевића?

- Имао сам много сцена са Јелицом Сретеновић јер играмо пар. Чак смо уочи Нове године добили награду "Београдски победник" као најбољи пар у серији. Није било лако, поготово зато што сам имао великих драмских, чак трагичних сцена. То ми је било потпуно ново искуство испред камере. Додуше, радио сам то у позоришту, које је основа свега. Али, ове трагичне сцене биле су о Јелициним и мојим великим сукобима јер је мој лик сазнао да је њена јунакиња у младости била неверна и да је склонила тек рођено дете за које нисам знао. Биле су то праве трагичне сцене у којима смо обоје лили сузе. Редитељ Влада Алексић је био презадовољан и рекао је нешто у смислу да тако раде искусни глумци.

А како је било кад нисте били искусан глумац?

- Знате, дошао сам из малог, врло културног града и временом сам се утопио у средину. У почетку није било једноставно. Кад год би неко пришао, морао сам да устанем јер нисам могао да разговарам док седим. Тако сам васпитан. Такође сам свима персирао. Покојни Бата Паскаљевић ме је молио и после месец дана сам прешао на "пер ту" и постали смо велики другари... Наишао сам на стару гарду великих имена, као што су Цига Јеринић, Чкаља, Гута Добричанин, према којима сам имао респект. У то време, родитељи нису хтели да им се син бави глумом јер су то били сумњиви послови, а и знало се да уметници умеју бити склони алкохолу. Никад нисам пио пре представе, али јесам после. Имали смо дружења у клубу Позоришта на Теразијама, у Народном позоришту, на "Крсту", а чувен је био клуб Атељеа 212. Тамо уђеш као млад, ћутиш и чекаш да чујеш шта ће да "извале" велики, попут Зорана Радмиловића, Бате Стојковића, Љубе Мољца и других.

Ко је највише утицао на формирање ваше уметничке личности?

- Много сам се дружио са људима из часописа "Јеж", који је био невероватно популаран.

Сада излази у малом тиражу, тек да се не би угасио. Код "јежеваца" су са великим поштовањем долазили Брана Црнчевић, Матија Бећковић и Милован Витезовић. Милован је, нажалост, недавно преминуо, а био је велико чудо, добар човек и сјајан писац који је написао многе драме, романе и афоризме. У његовој серији "Вук Караџић" играо сам једног нашег песника у Бечу. Милован је невероватно добро познавао материју из времена Милоша Обреновића и причао нам је приче које нису ушле у серију. Рецимо, Вук је био "намазан" и стално је стајао у Земуну и викао да му пошаљу скелу. Зато је Милош диктирао писару како да Вука псују најгласовитије војсковође, Миленко Стојковић и Петар Добрњац, па су они са београдске обале викали "Поручио ти Милош да ти матер, оца и све...", што, наравно, није ушло у серију. "Јеж" ми је помогао, па сам чак режирао три сатиричне монодраме, две од Лалета Бојчића и једну од Мише Николића. И дан-данас обожавам сатиру, а добио сам и награду Удружења књижевника Србије за неговање сатире.

Са Исидором Минић, Тихомиром Станићем и Миром Бањац у серији "Пси лају, ветар носи", Фото Contrast Studio

Улога Радојице у "Срећним људима" донела вам је популарност. Како данас гледате на ту ролу?

- У "Срећним људима" играо сам газду кафића кога је јурила жена и та улога је једноставно легла гледалишту и залепила се за гледаоце. Сећам се тих времена деведесетих, кад год сам негде путовао, а путовања је било пуно и позоришних и приватних, па негде свратим, обично би газда кафане питао "Извини, колега, да ли би ушао у кухињу да поздравиш особље?". Онда ја уђем и кажем "Добар дан, шта се кува данас, како сте?", а они ми насмејано отпоздраве. Потом газда каже "Немој тако баш да нас представљаш, да допушташ да те бије жена". Кад ми је у серији био спаљен кафић, један ми је нудио 10.000 марака на зајам да га обновим. Покушао сам да објасним да је то неко писао, неко други режирао, а ја само глумим. "Ма, добро, пусти то, је л' хоћеш да ти дам на зајам, па ти врати кад можеш", уследио је одговор. Тражио сам му визит карту и рекао да ћу се јавити ако баш буде требало. То говори о поштењу наших људи и о моћи телевизије.

Има ли нешто што нисте остварили, а желели сте?

- Шта све нисам радио. Када сам дошао у Београд, био сам дуго подстанар, рекао сам себи "или ћеш победити, или пропасти, нема назад". Ишао сам на часове соло певања и џез балета, радио сам говорне вежбе пре представе, а свака је била светиња. Учио сам да свирам гитару, и још знам неколико акорда. Желео сам да научим да свирам и клавир али, нажалост, прође ми време. Нисам намеравао да будем виртуоз него да знам толико да могу да пратим друге.

Фото Архива

Шта чини живот вредним?

- Прави људи чине живот вредним, пре свих они који много знају, а не откривају баш много. Живимо у времену у ком су се интелектуалци повукли. Имао сам част да упознам Мому Капора, Ацу Поповића, Брану Црнчевића и остао сам и даље у томе. Углавном бирам људе наклоњене култури и дружим се са људима из опере, са певачима... Отишао сам из Београда и сад сам на ободу Панчева, када се излази према Ковачици и Опову. Ту је апсолутни мир, али обично кажем каква је то кућа кад нема госте - никаква. Увек ми дођу Ренато Хенц, Неша Галија, Ивана Јордан... Направио сам и мали подрум где се хлади оно што треба... Ретко пијем, углавном вино из Гудурице из неких добрих винограда...

Александра Николић/"Срећни људи", Фото Промо

Који су вам даљи планови?

- Имам планове да радим, јер док човек седи и не ради ништа, свашта му пада на памет.

Имам једну комедију која ме чека већ годину дана и можда ћу ускоро почети да је изводим у позоришту. Звали су ме да играм у још неким серијама и филмовима. Ако то дође, добро је дошло, ако не, радићу нешто друго. Око куће имам двориште и неколико воћки. Сад у пролеће има доста радова. Оправљао сам јуче пумпу за воду. Волим то да радим и то ме одмара.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (0)

СИТУАЦИЈА ЈЕ ДРАМАТИЧНА, НАЈВАЖНИЈЕ ДА СЕ НЕ ПРЕТВОРИ У ПОТПУНО ТРАГИЧНУ Застрашујуће упозорење Марије Захарове