ЗВОНО ЗА ПОВРАТАК: Зашто данас у Београду не постоји ниједан књижевни часопис и ниједан књижевни лист

ПЕСНИК Мирослав Максимовић је 2012. године објавио књигу песама "Цртање стварности".

Микић и Бећковић у Српској књижевној задрузи, Фото Н. Скендерија

Књига је била резултат настојања да се вајкадашња тема односа стварности и уметности уведе у један за Максимовићеву поезију тако карактеристичан хуморно-ироничан контекст, потпуно примерен духовној атмосфери нашег времена, времена у коме је стварност добила наказно лице, а уметност, логиком историјског кретања, спуштена са свих пиједестала на које је, у минулим временима, с разлогом или и без разлога била постављана. Ових предизборних дана се цртање стварности одигравало пред нашим очима. И садашњи господари наших судбина и они који би да од њих преузму ту улогу трудили су се да, у некој врсти хипнотичког чина, стварност коју сви видимо замене неком стварношћу која једва да је могућа, ако узмемо у обзир све оно што је у свету оваквом какав је уопште оствариво.

И док су се слике среће у слаповима изливале на нас, једна димензија је у тој колективној екстази редовно изостајала, изостајала је култура. А и кад није сасвим изостајала, била је стидљиво и сасвим уопштено поменута. Као да нико не зна шта би са њом, као да никоме она ништа не значи. На први поглед, и изгледа да ништа и не значи: ове године су, између осталог, и два јубилеја у српској култури: 130. година од оснивања Српске књижевне задруге и сто година од рођења Васка Попе. А те јубилеје, изгледа, нема ко да обележи.

И то никако није случајно. Српска књижевна задруга јубилеј који би свуда био велики тренутак једне културе дочекује као пуки сиромашак кога су се сви одрекли и кога сви заборављају, сиромашак који сам носи и бреме свог великог наслеђа и жељу да претраје у овим тешким данима, не силазећи испод црте која би му укинула свако достојанство. А опет, Васко Попа је српској култури дао све што је могао и показао да се велико и модерно песничко дело, без остатка, може изградити на обрасцима преузетим из најдубљих митолошких слојева српске културе. Сад је Васко Попа препуштен ономе што је најнепредвидивије - нашој доброј вољи. Њега се, додуше, од свих који су то могли, сетила Задужбина "Доситеј Обрадовић" и 19. априла у Народном позоришту му је посвећен подневни поетски матине.

Илустрација Тошо Борковић

Ове две насумично изабране појединости могу се узети као резиме онога што већ дуже време гледамо из дана у дан. Историчари српске књижевности добро знају да је Београд постао средиште књижевног живота за све Србе тек у оном делу 19. века када је, између осталог, у њему постала жива књижевна периодика. И та периодика је, уз разумљиве осцилације, прилике су се мењале, погоршавале и побољшавале, била жива све до ових година и деценија. Данас у Београду не постоји ниједан књижевни часопис и ниједан књижевни лист који је у прилици да редовно излази. Два листа, "Књижевне новине" и "Српски књижевни лист" појављују се само онда кад њихови издавачи успеју да се снађу, пошто помоћ коју добијају од Министарства културе једва да може покрити трошкове штампе једног или два броја (некада тако важна и толико утицајна "Књижевна реч" била је једна од првих жртава нових социјално-политичких прилика у нашој земљи ). У још неповољнијој ситуацији су часописи. "Књижевност" и "Дело" су нестали заједно са издавачким предузећима која су се старала о њима, а која је талас тзв. приватизације, тачније речено легализованог отимања, потопио. "Савременик" се повремено појави у све тањим свескама, искључиво захваљујући труду једног човека.

Професор Радивоје Микић, Фото З. Јовановић

Многи ће рећи: па шта, такве су прилике! Додуше, има и светлих примера. Најстарији књижевни часопис, и код нас и у читавом свету, "Летопис Матице српске" редовно излази.

Релативно редовно излазе и часописи у, примера ради, Крагујевцу и Краљеву. Ових дана Град Београд је установио две књижевне награде и за те награде обезбедио врло пристојан новчани износ. Надајмо се само да подстицај за то није дошао због политичких циљева, пошто се политички циљеви лако и брзо мењају, а онда бисмо, ускоро, могли и да стрепимо над судбином ових награда. Али, може ли бити нормално да књижевне часописе, добро уређиване и добро опремљене, што је за сваку похвалу и уредницима и издавачима и онима који као подршка стоје иза издавача, имају Књажевац ("Исток") и Сврљиг ("Бдење"), а да их нема Београд? Коме ће убедљиво звучати образложење за то, ма са које стране долазило?
А све то указује на једну једноставну ствар: са књижевношћу се нешто десило. И то, изгледа, нешто ружно. Ни у прошлости писци нису били обасипани пажњом и признањима. О тегобном животу наших највећих писаца знамо много. Описујући сахрану Ђуре Јакшића, песника коме је био изузетно наклоњен и о коме је говорио као о свом пријатељу, Светислав Вуловић говори о групи људи који су се окупили пред кућом на периферији (та периферија је, стицајем прилика, данас центар Београда, Скадарлија). Дакле, било је логично да велики песник и тада буде на социјалној маргини. У сличним или и још горим околностима живели су и други наши писци. Изгледа да је ипак оно што су они стварали било далеко цењеније од онога што данас стварају наши највећи писци. Имао сам прилике да изблиза видим и живот и књижевно деловање Ивана В. Лалића, посебно у годинама кад је објавио своја најбоља остварења, "Писмо" и "Четири канона". Нисам приметио да је ико изван круга књижевних посвећеника придавао икакав значај чињеници да је ту, међу нама, тако велика књижевна фигура. Ако нисмо ми, пажњу су му поклонили Италијани, доделивши му једно врло велико признање. Њихов аташе за културу је, дошавши у "Нолит", на Иваново радно место, ради договора о уручењу, био истински фасциниран тиме што се среће са тако великим песником који га, уз све друго, поздравља на његовом матерњем језику.

Васко Попа, Фото Б. Ђорђевић

У процесима дугог трајања који се у својој завршној фази одвијају и пред нашим очима, посебном удару су изложени сви облици човекове духовне делатности који имају дугу историју и због те историје и високо место у обликовању идентитетских карактеристика сваке заједнице. Један од тих облика је и књижевност, то је ван сваке сумње. И то не само због тематике која може бити најтешње везана за историјску судбину једног народа (није било тако давно кад је Јован Деретић написао: "Књижевност није само служила историји, она је писана као историја"). Тематика је њена прва и највидљивија кривица. Прави разлог за унутарње оспоравање књижевности је њена служба језику, а језик је сама основа сваке културе, отуда долазе и толики напори да се он, у процесу идентитетских мутација, разгради, а пре тога барем унакази. Они који у било којој средини одлучују о томе шта ће подржати парама грађана врло често мало знају и нису у прилици да сами препознају оно што би се могло уклопити у циљеве који су, најчешће, негде далеко пројектовани. Али и до њих допире онај жагор који се систематично подстиче свуда око нас и они у том жагору препознају лозинку коју треба следити. И из те потребе, између осталог, и проистиче разарање књижевног живота. А тај живот не може постојати без места са којих се писци оглашавају, без књижевне периодике. Дакле, оно што изгледа као пуки стицај околности може имати и своју скривену страну. А том страном не управља наша воља. Ако управља, учиниће све да се књижевни часописи врате!

Препоручујемо

Култура

0 2

ВЕСНА КАПОР: Везати видљиво и невидљиво у чвор

15. 03. 2022. у 17:35

Култура

0 3

ПРИЗНАЊЕ ЗА КРИТИКУ: "ЧЕДОМИР МИРКОВИЋ" ПРОФЕСОРУ ЈЕРКОВУ

04. 03. 2022. у 14:27

Култура

0 2

ВАРВАРИ (НИ)СУ МЕЂУ НАМА: Бојан Јовановић, о цивилизацији, политичким и војним играма

01. 03. 2022. у 12:19

Култура

0 2

КАРАЂОРЂЕ ЈЕ БИО СЛОБОДА. МИЛОШ ДРЖАВА: Верује се чак да се национални карактер током два века формирао на овој подели

15. 02. 2022. у 15:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације