У МАЈСТОРОВИМ РЕЖИЈАМА, СВЕ ЈЕ ДЕЛОВАЛО ЛАКО: Сећање на Дејана Мијача, непревазиђеног тумача драмске литературе

ЈЕДАН од најзначајнијих редитеља српског театра Дејан Мијач (1934-2022) болно ће нам недостајати, не само као непревазиђени тумач драмске литературе, него и као непогрешиви коментатор савремених друштвених збивања, у чему је, као и у редитељској професији, увек био тачан и у праву.

Фото М. Анђела

Дубоко разумевање света око себе, Дејан Мијач је уткао и у своје позоришно дело, и то, пре свега, избором позоришних комада, које ће поставити на српске сцене (најчешће у Београду и Новом Саду), а онда и жанром у коме ће читати тај драмски предложак. "Стављањем памети на комедију" (Држић), Мијач је, дубоко се дивећи Чехову, својим представама додавао хумор, као најбољи начин да изрази превелику тежину ситуације, драмске и животне. У мајсторовим режијама, све је деловало лако и једноставно, редитељски поступак је био невидљив, радња и односи међу ликовима су се одвијали потпуно по аристотеловском правилу вероватности и нужности, у представи је било "све сос мера", што би рекао један од редитељевих омиљених аутора - Стерија. Остала је тајна за нас, из гледалишта, којом магијом је Мијач своје глумце водио до висина интерпретације, коју смо видели на сцени. Говорио је да, заправо, на томе уопште не ради, да само разговара са глумцима и појашњава разлог, зашто баш тај комад поставља на сцену. Из тог мотива извире сваки појединачни поступак, где сваки лик у грађењу поенте има важну улогу. Притом, као познавалац прилика код нас и изворног менталитета овдашњег света, Дејан Мијач је рачунао са сталним парадоксом, да се овде једно говори, друго мисли, а треће ради. Како се то згодно поклапа са дефиницијом Чеховљевих "комедија", у ткиво својих представа Мијач је уткивао тачну психологизацију и локалног, али и ширег погледа на свет. Најчешће помињан као редитељ који је заувек променио читање Стеријиних комада, јер је "Покондирену тикву" (СНП, 1973) прочитао као комедију апсурда, блиску, рецимо, Александру Поповићу, Мијач је, опет парадоксално, и у тумачење Поповићеве политичке комедије "Мрешћење шарана" (Звездара театар, 1984), о голооточкој калварији, уградио нешто од Стерије, а то је симпатија за људске карактерне мане, које би иначе биле одурне. Ту врсту шекспировске очараности позорницом, која је читав свет, савршено је, на пример, "подметнуо" и у "Меру за меру" (СНП, 1998) градећи медитерански јаку страст за интригом као универзални подсмех лажној вери.

Уз своје режије домаћих драмских текстова, без којих, сматрао је, нема правог узбуђења у позоришту, међу којима је драгуљ Симовићево "Путујуће позориште Шопаловић" (ЈДП, 1985), поставка по којој се мере сва остала многобројна извођења, увек на њихову штету, Дејан Мијач је остао запамћен и дубоко уважаван због мирноће и истрајности, са којима је пропратио халабуку, подигнуту око његове представе "Голубњача", Јована Радуловића (СНП, 1982), која је искоришћена за политички скандал и ванпозоришни обрачун партијских неистомишљеника. Својим утврђеним методом, препознавањем аутентичности, актуелности и чврсте линије драмске радње, уз добро вођену причу у комаду, Мијач је пребродио све политичке, злонамерне и постдрамске "сциле и харибде", остајући вечно актуелан и успешан, увек исто стамен, а ипак другачији у свакој представи, никада не цитирајући сам себе, што се многим редитељима пречесто спочитава. После тумачења Нушићеве "Пучине" (ЈДП, 1977), имао је право да се етаблира као редитељ необичног жанровског померања (доведеног до апсурда данас, када је наша класика у питању), али је наставио са грађењем сопствене историје светског театра на српским сценама, избором драма, од којих су најнеобичније биле драме Биљане Србљановић ("Скакавци", ЈДП, 2005), "Дее Лоер" ("Невиност", Атеље 212, 2008), или Томаса Бернхарда, кога смо први пут видели код нас у Мијачевој режији "Трга слободе" (Атеље 212, 2005), "врло изазован и компликован позоришни ребус", како га је назвала позоришна критика. Сканадалозан комад великог писца о суочавању са аустријском нацистичком прошлошћу, у коме нема јасног драмског конфликта и презахтеван је за глумце, Мијач није, по сопственом признању, режирао као друштвено критичку представу, него као анамнезу историјске националистичке клаустрофобије, указујући на јасну повезаност Бернхарда са Чеховом, Пиранделом и Бекетом. То је пример за суштинску модерност, свежину и оригиналност, којом нас је задужио Дајан Мијач, после које смо сами себи, а и другима, били јаснији. Потрага за емоцијом, која спаја и најудаљеније парадоксе, за разумевањем, које се опире конфликту због разлика, за препознавањем сопствених мана, олакшаном комедијом, недостаје већ дуго, откад се повукао из професионалног живота, пре десетак година. А одсад ће недостајати и његов увек добронамерни, али истинит коментар на актуелна друштвена и уметничка збивања.

ЂУРИЧИЋEВA: ПАМТИМ СВЕ

"Дејане, могу ли сутра да не дођем на пробу, морам да окречим стан?", упита млада Јаца. "Не може, ти овде кречиш Јацо, на сцени, запамти!" - Запамтила сам то и много тога другог. Хвала ти за све и почивај у миру - казала је Јасна Ђуричић за коју је Мијач "највећи српски и југословенски позоришни редитељ и педагог".

Препоручујемо

Култура

0 0

ИРФАН МЕНСУР О МИЈАЧУ: Био је апсолутно највећи, позоришно ме је одгајио

06. 04. 2022. у 10:37

Култура

0 0

БИО ЈЕ СТУБ СРПСКОГ ТЕАТРА: У Београду преминуо Дејан Мијач (1934-2022), један од наших највећих позоришних редитеља 20. века

05. 04. 2022. у 22:44

Култура

1 4

ПРЕМИНУО ДЕЈАН МИЈАЧ: Одлазак прослављеног позоришног редитеља

05. 04. 2022. у 15:57

Култура

0 0

ДАЧИЋ ПОВОДОМ СМРТИ ДЕЈАНА МИЈАЧА: Генерације редитеља и глумаца изгубиле су највећег учитеља

06. 04. 2022. у 10:55

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације