ОПИСУЈУЋИ ДРУГЕ ОПИСИВАО ЈЕ СЕБЕ Бећковић Миловану Ђиласу: Овај дневник сам читао с узбуђењем с каквим одавно нисам читао ниједан роман

Пре два дана Милован Ђилас је прославио 111. рођендан. У тих 111 писао је 100 година. Данас говоримо о његовој најновијој књизи.

Фото Ж. Кнежевић

Да је "Распад и рат, дневник 1989-1995" Милована Ђиласа објављен у каквој едицији романа нико не би помислио да то није роман, а како тога није био свестан ни његов аутор ни издавач, преостало је да то каже његов читалац и један од јунака тог романа.

Том читаоцу и јунаку чини се да се овај пут Миловану Ђиласу десило и посрећило немало књижевно чудо. Наиме, писац је идући у корак с временом водио дневник, а омакло му се да успут напише роман о каквом је одавно сањао. Тако је набасао и на нову оригиналну форму коју је пишући многе романе узалуд тражио.

Никад ми није споменуо ниједно своје звање ни одликовање,али је не једном нагласио да би сва своја звања и одликовања и сву своју стрму политичку каријеру дао за једну добру реченицу. Тражећи ту реченицу исписао је хиљаде страница и никад се није ражелео писања и хартије.

Била би правда да му овај пут не измакне "Нинова" награда, коју би му за "Распад и рат" требало доделити постхумно.

И то не само зато што се у наше време романом зове и оно што се у ранијим временима тако није звало, ни зато што су и проза и поезија прошириле своје територије на садржаје за које до нашег времена нису знале.

Сећам се да је, кад је прочитао Радовићеву и моју драмску поему "Че - трагедија која траје", рекао: "Овако се сада модерно пише, а ја сам старомодан и већ окоштао у робовању навикама и инерцији писања".

Не сећам се да сам до краја прочитао нечији дневник, а овај сам читао с радозналошћу и узбуђењем с каквим одавно нисам читао ниједан роман, мада ми је био познат и почетак и крај овог Ђиласовог романа.

Описујући друге описивао је себе, расправљајући се са светом расправљао се са собом. Саговорници су двојници, више пројекције него савременици у чијем је присуству разговарао са собом.

У први план дошла је његова писменост, лакоћа којом се формулисао и без по муке, из прве руке, штедећи речи, у пар потеза, оживљавао ликове и догађаје. Била је то правда за руку која је исписала безброј страница да најзад покаже своје књижевно мајсторство. Колико год је дневник датумирао и причвршћивао за време текст се отрзао и одлазио ван времена. Био је убеђен да води дневник, за који сам му, како подсећа, ја дао идеју, а тај дневник је био све мање дневник, а роман све више. И што га је тврђе везивао за земљу брже је одашиљао у небо. У њему је нашао прибежиште и као да је из дана у дан исповедајући се хартији осећао да исписује нешто битније од свакодневника. То се показало тек после тридесет година кад је све превазиђено и транспоновано, што најбоље осећају читаоци који се тада нису ни родили. Неке од њих сам ових дана срео и упознао.
Није ли и Балзак рекао да је само вежбао руку пишући деведесет и девет романа.
Како је дневник постао роман, књижевна наука би лако доказала. Да је Милован Ђилас само оно што наводи као своје речи, а не и оно што позајмљује другима и говори под туђим именима личио би на вероучитеља политичке коректности и браниоца по службеној дужности.

Како би се могло друкчије разумети да се нас двојица више волимо и чвршће везујемо што се више разликујемо, а због тих разлика смо, како сам пише "тужни, али се више волимо". Чак је и сањао да причам против њега, што се, иначе, није могло догодити ни у сну. И шта је него поништавање свих разлика и пут ка помирењу, да му ја са противничке стране, будем најближи и најдражи.

Пишући своју аутобиографију о другима написао је роман о себи и тиме учинио заумним његов профани садржај. Ништа се не догађа у једном дану као у Џојсвом "Уликсу" него у шест година које су се претвориле у један дан. Чудом писања, пишући дневник искрсао је роман чијој је оригиналној форми тежио, а тешко да би је свесно нашао. Иновација пронађена у дубоким годинама награда је за све оно за чим је трагао од ране младости. Не једном ми је рекао: "Ја сам велики скривач", "У мојим приповеткама и романима има много аутобиографског", "Ја сам о себи оставио много писаних докумената."

Уосталом, да то није роман каквог би интереса имао читалац дневника који о том времену, описаним лицима и догађајима, сада више зна и од његовог аутора.

Било би без значаја шта је ко говорио од 1989. до 1995. године да те речи нису добиле ново значење и постале заумни садржај једног модерног романа.

Роман је не само "Распад и рат" него и "Писма из затвора", објављена пре неколико година код истог издавача. Да су објављени као романи, све би се казало само.

И "Писма из затвора" су ремек -

-дело у којем се Милован Ђилас пишући под будним оком цензора остварује и као примењени уметник и високи професионалац, који пише по наруџбини на задату тему и прописан садржај. А то значи да на затворском листу одређеног формата, у одређено време напише писмо са одређеним бројем речи недвосмисленог значења, чији су први читаоци службеници Службе безбедности. И ту вештину Милован Ђилас је довео до савршенства.
Ни одговори супруге Штефаније нимало не заостају, а њена поетика се најочигледније очитује у композицији затвореничког пакета од пет килограма.

Често се дивио како је неко уметничко дело компоновано, али чини ми се никад толико колико Штефичином пакету који је истицао као пример и ремек-дело композиције. У њему је са апотекарском прецизношћу свему погођена права мера, без једне мрвице вишка. Ту је било све што је затворенику довољно за месец дана, уз упуство како да се његов садржај одбрани од тамничке мемле и мрава. Уз све то, није пропуштао да напомене како је за побуњеника какав је био он сам, неопходно да има поуздану жену - јатака, какву је имао он.

Странице посвећене Штефици, Штефки, Штефанији, преминилој животној сапутници спадају у врхунце не само српске књижевности. Оне стоје уз најлепше песме посвећене мртвој драгој, уз Santa Maria della salute и "Дневник" Лазе Костића, сећају на Шантићеву "Што те нема" и Миљковићеву "Узалуд је будим", да споменем само домаће писце мада би и странима овде било место и то оним највећима.

Једна херојска личност, опевани лидер, ратни командант, чувени робијаш, најславнији дисидент обраћа се у старости својој мртвој драгој речима "Мила моја девојчице". Извињава се и моли је мртву да му опрости што је прескочио један дан да јој се не исповеди. Држао је и миловао њен кућни огртач обешен о свој кревет, а на наткасни пиштољ. И само га је Алекса спречавао да га не употреби и стави тачку на свој живот.

Објављена постхумно "Писма из затвора" и "Распад и рат" су два романа која крунишу животно дело Милована Ђиласа.

Помишљам да би ми он на све ово рекао: "То сте мало прекомбиновали". А кад бих остао при своме и њега бих поколебао да каже: "То сам можда прозевао!"

Његова узречица је рецимоте. Понеким речима је додавао слово о: овећи, окошт, огојан, омален, онизак, оредак... Не знам шта би се све из тог могло о њему закључити.

Наговарао сам га да напише уџбеник "Робија у 100 лекција", јер је о њој знао све што жив човек може знати.

"Кад дођу по вас они увек кажу да ћете се брзо вратити чим дате кратку изјаву, али ви на то не наседајте, него одмах узмите четкицу за зубе, књигу и оловку, јер може проћи и по две три недеље док ступите у везу са својима", био је један од првих савета. Било му је најважније да може да пише а споредно где и на чему, јер шта је писање и свако озбиљно стварање, ако није врста тешке робије...

Чувао је међу књигама, у својој библиотеци, пакетић са топлим доњим вешом који су му приликом посете даровали неки мормони. И мени га је нудио у једном часу кад се чинило да ће ми требати.

Жао ми је што ми није испунио ту жељу и написао уџбеник о робији, који ће код нас увек бити актуелан. Уместо уџбеника написао је есеј "Тамница и идеја" приклањјући се Алексиној сугестији.

Али да се још једном вратимо роману "Распад и рат".

Често смо разговарали о смрти и сахрани. Ја сам понављао да ту не треба бити оригиналан и нешто измишљати. Ваља се сахранити онако како се сахрањујемо хиљадама година. Па тако и он треба да се сахрани код својих родитеља, у свом селу, са свештеником, у гробу који је он подигао. И да не претули свећу својих предака. Напомињао сам да се нико од његових партијских другова није сахранио код својих родитеља. Он се предомишљао и говорио да ће га свештеник псовати, а ја тврдио да неће него ће га сахранити онако како су сахрањивани сви његови кроз векове. "Да, да, али он ће ипак, негде при крају, наћи начина да ме псује." "Неће." "Хоће." "Неће." "Хоће. Да ми обећате да ћете га прекинути ако почне да ме псује." "Неће, али ако се и то чудо деси, ја ћу га прекинути." Том најпсованијем Србину новијих времена који је био умногоме огуглао на многе псовке и клевете било је стало да дане душом и да га не псују бар тај последњи дан на овом свету.

А онда би додао: "Неће мени онај народ дати у гроб!" А ја протестовао: "Биће почаствовани и поносни. Ви сте најславнија личност која ће се сахранити у том гробљу. Остаћете једини који се вратио одакле је кренуо да почива заједно с њима, у свом гробљу, код својих родитеља."

Узвикнуо је: "Не знате ви наш народ!"

Шта је све Милован Ђилас знао о нашем народу стало је у ту реченицу, коју никад нисам заборавио.

На таквим разговорима је све и остало и ништа није коначно закључено. За мене је било највеће изненађење и незапамћен гест пријатељске љубави када је у свом тестаменту написао да, ако Алекса не могне, ја одлучим о месту и начину његове сахране. Не знам зашто Алекса не би могао, али знам да он то не би никада написао да није знао и био сигуран како ћу ја одлучити. Али као што је захтевао да га заштитим од псовања свештеника, тако је хтео да псовке што се сахрањује са свештеником иду на мој образ, знајући да ће ми и то чинити највећу част.

Ни многе моје реченице у "Дневнику" никада не би записао да није знао да ћу лако остати при њима колико год биле супротне његовима. Рекао ми је пишући Дневник: "То ће бити ваша аутобиографија!"

Мени је остало да приметим да је "моја аутобиографија" у ствари његов аутобиографски роман, који је исписао лако и једноставно, ослобађајући се свега сувишног и постајући књижевни јунак једног од најузбудљивијих и најоригиналнијих романа модерне српске књижевности.

Заслуга што смо тај роман добили у 111. години Милована Ђиласа припада Алекси Ђиласу који се показао као велики син великог оца.

Искрене честитке издавачу Манојлу Вукотићу.

(Реч на представљању књиге "Распад и рат" Милована Ђиласа на КНУ 14. јуна 2022. године)

Препоручујемо

Култура

1 25

ГРАНИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Једногласно усвојена Декларација о границама српског језика

21. 06. 2022. у 12:46

Култура

0 0

МАЛО МУДРОВАЊЕ О ДНЕВНИЦИМА: Излагање на промоцији књиге "Распад и рат: Дневник, 1989-1995"

21. 06. 2022. у 12:53

Познати

0 0

НЕМЕРЉИВА ШТЕТА: Огласио се Чола после вести о крађи и ћерки

20. 06. 2022. у 19:18

Друштво

0 0

ПОЧЕО ПЕТРОВДАНСКИ ПОСТ: Ево како да не осетите глад - сви праве исту грешку

20. 06. 2022. у 16:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације