ЛАВИРИНТ СТРАХА: Филмска критика - "Мрак", режија Душан Милић, Србија, 2021.

На недавно завршеном филмском фестивалу у Сомбору суверено је победио први српски филм који је смогао снаге да проговори о Мартовском погрому над српским народом на Косову 2004. године.

Фото К. Проданов

Фото: Приватна архива

Како се и зашто догодило да о много чему српски филм говори, а о овом ћути пуних седамнаест година, друго је питање, којим ћемо се посебно бавити, али је чињеница да смо сада добили остварење сасвим достојно трагичног повода који је обележио судбину нашег народа у ХХI веку и то без премца и конкуренције у нашој новијој продукцији. "Мрак" заиста заслужује да буде наш представник у борби за све најпрестижније награде на свету иако ће фаланге политичке коректности на фестивалима или злобно ћутати или до светских смотри неће ни стићи или ће га напасти исти онакви који су тврдили да су српске жртве ратна пропаганда Београда и да ни Јасеновца није било. Они који су одговорни за крвави мрак на КиМ 2004. године држе и даље на кратком ланцу главне светске медије и нашим момцима неће бити нимало лако да приступе светском гледалишту.

Кад смо већ код тога, треба одмах, у најкраћем року и пре свих других приоритета ангажовати највећа могућа државна средства за пласман и повећање видљивости овог филма, развити у стрелце све скауте и лобисте до којих можемо доћи, опседати агенције и уопште чинити све што је у нашој моћи да се нађемо у најближем видокругу селекција које су у току. Сада имамо прилику да узвратимо филмом који супериорно користи не само тему цивилних жртава, него говори изузетним филмским језиком и осваја чудесне просторе покретне слике, са врхунском режијом, камером и глумом свих протагониста. Ако ово не учинимо сад, одмах, у овом тренутку, нико нам неће бити крив осим нас самих. Сетимо се само шта су све радили кад је у питању била фамозна "Аида", иначе филм неупоредиво слабијих перформанси и инфериорних резултата у поређењу са "Мраком". Овде смо тада писали: док се ми овде гложимо око филма, који би требало да саопшти нашу истину, док су иза Јасмиле Жбанић сложно и увелико радиле Бакирова Босна, НАТО и Европска унија са огромним капиталом, светска дистрибуција и острвљени медијски предатори, ми смо се овде прегањали са покушајима да се "Битка за Кошаре" онемогући, угуши или некако смандрља. Или барем растегне на што дужи рок, што се заиста и догодило. То је наша слика и прилика. И ко нам је, онда, крив?

А ради се о уметничком домашају врхунског формата и то се омах види голим филмским оком, ту не треба много домишљати о дописивати и призивати правду. Заиста, једна српска Милица са Косова и Метохије пише Генералној скупштини Уједињених нација клечећи испод стола, под свећом, опкољена злокобним мраком, претећим присуством разбојника и ужасом који се приближава. Терор шиптарских банди, сада у вајној међународно надзираној зони оговорности, већ јој је однео оца и ујака, који се никад нису вратили са њиве и оставио убогу четворочлану породицу окружену шумом и беспућем, аветињским гласовима и сабластима у ноћи. Они хоће да беже некуда из ове очајничке недођије али им то не дозвољава деда Милутин (одлични, готово маестрални Славко Штимац) са својом старом двоцевком напереном у шибље иза кога се не види, а све време осећа душманин. Милутин је симбол и чувар векова. Његова пушка, секира и икона остали су једино што држи српски народ у зликовачки заробљеној енклави, коју су претворили у торину, где преконоћ убијају сву преосталу стоку и живину. Једино присуство Европе у овом деветом кругу пакла су два Италијана, добронамерна и склона нашим мученицима, али и сами беспомоћни пред силином зла, које се обрушава на народ Европе.

Гле, ту Европу сад смењује Америка и синови Италије отерани су. Сада почиње последњи чин: трагично финале које ће прогутати невидљиви предатор. Америка преузима контролу над хиљадугодишњом цивилизацијом коју обузима последњи пожар. Горе странице Јованове књиге и иза обзорја расте огромно Откривење. Свака реч његова испуњава се. Метафора се сада шири и иза густог чкаља нису више само Шиптари него увезани демони пакла, који крећу у свој планетарни danse macabre, убиствени обруч око микрокозма сведеног сада на један српски лавиринт страха у срцу Старог континента. Џиновски стисак анаконде појачава се, гле, сваким "хамвијем" из Бондстила и стратешким "томахавком" из Гајленкирхена, а Европа, сатерана у апелплац, сулудо звецка својим ланцима. Не видимо више никога у тој густој прашуми по којој насумице пуца деда из "Књиге о Милутину" и онда нестаје у њеној тмини. Милићев филм постаје тако горућа алегорија целог нашег света, отераног у студен, глад и рат до истребљења.

Све што се тиче Запада и нас у њему речено је у регистру читког филмског језика, у смени полутаме и напетих обриса људских лица, права географија душе (камера Кирила Проданова на моменте је величанствена!). Згуснута радња у камерном мизанкадру појачава се до готово несносног краја, до кулминације бесмисла, чиме ритам досеже своју пуноћу и ствара богатство емоција. Да, филм "Мрак" је превазишао и нас и одлетео у вечност.

Препоручујемо

Култура

7 23

НАСРНУЛИ И НА ВУКА, ЦРКВУ И СРПСКИ ЈЕЗИК: Хрватски академици осудили "Декларацију о границама српскога језика"

20. 07. 2022. у 13:30

Култура

0 1

Наставак рата другим средствима

20. 07. 2022. у 19:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације