ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Илузије су насушна потреба - "Трамвај звани жеља" у режији Ленке Удовички

Једна од најигранијих америчких грађанских драма "Трамвај звани жеља" Тенесија Вилијамса (изведена 1947) обележила је у светским позориштима двадесети век. Обично се поставља на репертоар када у ансамблу постоји тако велика глумица, која би могла да одигра Бланш Дибоа, на танкој линији између страсти, нежности и лудила, ако је то прави израз за жељу за негирањем истине животом у илузији.

Новости

Ленка Удовички је "Трамвај..." у БДП (у копродукцији са Театром Улисис са Бриона и БЕЛЕФ-ом) поставила највероватније због Бранке Катић, нове чланице театра на Црвеном крсту. После својих незаборавних филмских јунакиња, Катићева је Бланш Дибоа, на метар од гледалаца, на Малој сцени БДП, просто извајала са свим њеним манама, алкохолизмом, наивношћу, изгубљеношћу, као не више младу жену из високог друштва у "слободном паду", моралном, материјалном, психолошком... Вања Ненадић је њену рођену сестру Стелу у адаптацији Вилијамсовог комада драматуршкиње Жељке Удовичић Плештине одиграла стамено, реалистично, са пуним покрићем за жену којој је љубав све. Адаптација није оставила места валерима Стелине патње, што због сестре, која се склонила код ње, кад никуд више није могла, што због Стенлија Ковалског, пежоративно званог Пољак, који је и насилан и нежан са њом, без претеране блискости. У тој улози, Милош Петровић Тројпец је био упечатљив, прави пример насилника, кога је тежак живот на улици шлифовао да буде лукав и манипулатор. Петровић Стенлија игра прилично поједностављено, без имало унутрашњег колебања, што одаје утисак извесног шаблона те врсте карактера, а слично, готово стриповски, приказали су и његови пајташи (Јово Максић, Никола Малбаша, Марко Тодоровић). Нађа Секулић је власници куће, "маман" својим станарима, додала ефектну ноту америчке декаденције и простоте. Деликатном игром Wлекара, који долази да одведе Бланш у душевну болницу је у адаптацији лепо потцртана идеја читаве представе, о смртоносном ефекту судара два света (Бланш и Стенли), који огољује и све остале у тој болној транзицији - Стелину прилагођеност баналном животу, Мичову клаустрофобију из које га не пушта болесна мајка и патријархално друштво, Стенлијеву инфериорност, коју лечи силовањем немоћне Бланш... Алкохолизам, хомосексуалност, сиромаштво, несналажење у отимању, као принципу стицања, читаво једно друштво, које се ваља у блату, а и то ваљање је пуно смисла и нежности - све је то, својом изврсном игром, показала Бранка Катић, као Бланш Дибоа.

Покушај да се уведе у драму идеја (илузија) смрти, која хода са црвеним ружама, као из Алмодоравих филмова, само је штетила прецизној, концентрисаној, фуриозној, узбудљивој игри Бранке Катић, која је све то показала и доказала суптилнијим и уметничкијим средствима.

Сцена Зоране Петров је ослободила простор за глумачку игру, а костим Бјанке Аџић Урсулов дао Бланш Дибоа још једну драгоцену димензију излишне и непрепознате лепоте. n

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације