ЈЕСТЕ ЛИ ИЗ ЕВРОПЕ ИЛИ СРБИЈЕ? Бојан Савић Остојић о третирању народа ван ЕУ, медијском новоговору, издавачу влади димитријевићу

НОВА књига Бојана Савића Остојића "Варварин у Европи", у издању београдског "Контраста", настала је током преводилачког боравка у Швајцарској 2021. У њој аутор слика "климу" у овој земљи, али и Европи, усред пандемије ковида, када недостатак емпатије савременог човека постаје још видљивији.

Foto: Nikolina Vezmar

У књизи, коју сматра путописом, а критичари мешавином есеја, дневничких белешки, путописа и романа, Савић Остојић описује боравак у замку код места Морж, обилазак књижевних вечери и бувљака. У неке ресторане га пуштају са српском ковид пропусницом, у друге не. Када поднесе захтев за локално уверење, одбијају га без објашњења. На питање зашто се осећао као варварин у Европи, наш саговорник одговара:

- Далеко од тога! Ја сам се лично и професионално у Швајцарској осећао као бубрег у лоју. (Агота Криштоф би рекла: па баш то је проблем, што ми је толико удобно!) Кључ за наслов књиге крије се у мојој жељи да преводилачки боравак од почетка замислим као узвратну посету Николи Бувијеу. Овај швајцарски писац је педесетих година обилазак источне Европе и Азије, описан у "Употреби света", започео баш у Србији. Обрнувши перспективу, покушао сам његовој домовини да приђем као да не знам за њу, свежим очима етнолога-аматера. Зато сам се свесно посветио маргиналнијим темама, изван олупане швајцарске раскоши. Моменат мог доласка, хистерија око ковида и вакцина, био је погодан за поистовећење са варварином. Међутим, има у тамошњем менталитету још нешто тврдокорније од епидемије, типично за однос према Балканцима. Чињеница је да се данас у земљама ЕУ (па и у Швајцарској), Унија у јавном мнењу изједначава са Европом као континентом. Тако може да се деси да свако ко долази изван те зоне буде третиран као ваневропљанин. Тај неписани закон, који је на моменте звучао духовито - јесте ли из Србије или из Европе? - у другим моментима није био нимало смешан.

Обилазећи Женеву, у једној књижари наилази на цео раф посвећен југословенским књижевностима. Испоставља се да је књижара припадала издавачу Владимиру Димитријевићу, у франкофоном свету познатом као Димитри.

- За Димитријевића сам знао одавно као за издавача, али током овог боравка у Швајцарској, стицајем околности, наметнуо се као један од главних ликова. Напустивши Југославију, јер му је отац био проглашен народним непријатељем, Димитријевић је у Лозани шездесетих година основао издавачку кућу L'ge d'homme. Био је велики читалац, амбициозан уредник, мегаломан, али један од оних који је своје, углавном неисплативе идеје, успео да оствари. Не само да је први објављивао југословенске ауторе уопште, него је окупио и Швајцарце (једно издање Бувијеове "Јапанске хронике" објављено је код њега). Постао је славан због објављивања рукописа из Совјетског Савеза, који су до њега стизали на микрофилмовима. Између осталог, први је публиковао "Живот и судбину" Василија Гросмана.

Како објашњава наш саговорник, његов углед и моћ на Западу пољуљани су деведесетих, када је подржао Милошевића. Савић Остојић му се, "независно од његових политичких избора и личне контроверзне ауре која га је окруживала", посветио као издавачу.

- Издавачи са тако снажним субјективним приступом су у западним кућама данас незамисливи; данас су тамо главни тржишни стручњаци. У књизи такође говорим о судбини његове куће и огромне заоставштине у књигама. И ту судбину сам делом протумачио као однос Швајцарске према непожељном странцу - каже.

Наш саговорник је посебно критичан према ономе што зове "медијским новоговором". Конкретан подстрек за размишљање о томе за њега је сусрет са кованицом "iel". Њом се у француском од 2014. обележава особа која не жели да се декларише као он или она (на енглеском "they").

- Новина наше епохе у постизању друштвене једнакости јесу интервенције у граматици. Таква стремљења теже да разгибају и разбуде свести, али проблем је што имају посла са различитим језицима. Сваки је језик на свој начин одређен према роду, а међу њима је немогуће направити унију. Не постоји апсолутно неутралан језик. Француски је, на пример, стриктно мушки одређен, нарочито кад је о професијама реч. Српски је заузврат, као и сви словенски језици, на том пољу природно гибак. Зато сам у књизи (у шали) прогнозирао да ће због те флексибилности, ако се продуже ове интервенције међу заменицама, Европом завладати словенски језици.

Слажемо се, штета од тог кориговања може да буде огромна.

- На англоамеричким универзитетима увелико је уврежена тенденција да се историјске формулације у књижевним делима, данас увредљиве, у новим издањима исправљају. До тога овде још није дошло, али аутоцензура ради у реалном времену, у главама оних који пишу. Најгоре је кад у том заглупљивању учествују преводиоци и књижевници, и то несвесно, пратећи свој "осећај". Јер ко данас преводи или пише "по осећају", само се прећутно подвргава доминантном медијско-тржишном моделу културе, из које је овај новоговор, по мени, и потекао - закључује Савић Остојић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације