ПЕТЕР ХАНДКЕ: "Умор од самоће"
Раније сам умео да се бојим само умора. Када то раније?
Фото Г. Чворовић
У детињству, током дугог периода студија, па још и у годинама првих љубави, управо тада. За време божићне мисе дете је увек седело међу својом породицом, у сеоској цркви препуној људи, заслепљујуће осветљеној, која је сва одјекивала од познатих божићних песама, окружено мирисом тканине и воска, а умор га је притискао са жестином патње.
Као што болести називају "ружним", или "злоћудним", и тај умор био је једна ружна и злоћудна патња; састојала се у томе што је искривљавала и сакатила како окружење - људе у цркви претварала је у лутке од филца и ваљаног сукна, стиснуте као овце у тору, а олтар, заједно са светлуцавим украсима у нејасној даљини, претварала је у место мучења, праћеног чудним ритуалима и формулама свештеника који служи - тако и самог ћутљивог мене, претварајући ме у гротескну фигуру с главом слона, подједнако тешком, сувих очију, зборане коже. Умором лишен материје света, у овом случају зимског света, мириса ваздуха и снега, празне околине без људи, рецимо током вожње санкама ноћу испод звезда, када су друга деца постепено нестајала у кућама, далеко иза руба села, сам, одушевљен. Потпуно ту, у тишини, у хујању ветра, у плаветнилу путева који се леде - "стеже" каже се за тако пријатну хладноћу која буди радост. Али сада, тамо у цркви, присутан је сасвим другачији осећај хладноће, потиче од умора који стеже као гвоздена девица, а оно, дете, усред мисе сам мољакао да идемо кући, што је за почетак испало просто "напоље!", и тиме сам члановима породице (још једном) покварио заједничке часове с другим мештанима, који и тако бивају све ређи, јер се народни обичаји губе.
Зашто оптужујеш себе (поново)?
Јер је тадашњи умор већ и сам био повезан с извесним осећајем кривице који га је још више појачавао, с акутним болом. Поново си заказао у заједници: челични обруч око слепоочница, а уз то и срце које крвари; деценијама касније понављао ми се неки нагли стид због тог умора; чудно је само да су ми чланови породице касније, додуше, понешто и замерали, али никада њега...
Да ли је то личило на умор из студентских дана?
Не. Осећања кривице није више било. Умор у слушаоницама ме је, напротив, чак наводио и да постанем тврдоглав или бунтован. По правилу узрок није био толико загушљив ваздух и стиснутост студената у малом простору, колико незаинтересованост предавача за материју која би ипак требало да буде његова. Никада више нисам доживео људе које њихова струка толико не надахњује као те професоре и доценте на универзитету; свако, да, чак и сваки банкарски службеник, док листа новчанице које уопште нису његове новчанице, сваки асфалтер, у врелом простору између сунца које пржи одозго и казана с врелим асфалтом испод, делује ми полетније. Као струготином испуњени достојанственици, чији гласови никада не долазе од онога о чему говоре, никад у својеврсном замаху запрепашћења (и самог доброг предавача у суочавању с предметом о којем говори), одушевљења, наклоности, запитаности, обожавања, гнева, огорчења што ни сам не зна, а све то преноси другима; много пре би се могло рећи да је то било само верглање, отаљавање и ритмично рецитовање, и то не у тону из пуних груди једног Хомера, већ у тону припрема за испит - у најбољем случају, с времена на време, у неком шаљивом међутону или подругљивом алудирању намењеном посвећенима, док се напољу под прозором зеленело и плавило, а затим и смркавало: све док се умор од слушања не би претворио у нерасположење, а нерасположење у зловољу. И опет, као у детињству, оно: "Напоље! Што даље од свих вас овде!" Али куда? Кући, као и онда? Али тамо, у изнајмљеној собици, током студентских дана плашио сам се једног другог, новог, у родитељској кући непознатог умора: умора у соби на рубу града, у којој живим сам: "умора од самоће".
Али чега сам ту имао да се бојим? Није ли одмах поред стола и столице у соби био и кревет?
(Одломак из књиге "Огледи", издавач "Лагуна", преводилац Душица Милојковић)
БОНУС ВИДЕО: ЉУДИ ОСЕЋАЈУ СВАКИ СТИХ: Матија Бећковић приредио празник говорећи своје песме на Фестивалу Новости
ПУТИН ПИСАО ВУЧИЋУ: Пожелео му здравље и успехе, а грађанима Србије срећу и просперитет
ПРЕДСЕДНИК Александар Вучић примио је данас честитку председника Руске Федерације Владимира Путина поводом Дана државности Републике Србије, у којој му је руски лидер пожелео здравље и успехе, а грађанима Србије срећу и просперитет, саопштила је данас Служба за сарадњу са медијима председника Републике.
13. 02. 2026. у 12:40
СТРАДАЛИ МЛАДИЋ СИН ПОЗНАТОГ МУЗИЧАРА: Нови детаљи несреће у Сарајеву
ЕРДОАН Моранкић (23), који је страдао у трамвајској несрећи у Сарајеву, син је познатог музичара из Брчког Армана Моранкића, пише портал сарајевског Аваза.
13. 02. 2026. у 12:05
Дању спасавао животе у болници, ноћу се претварао у МОНСТРУМА: Језива истина откривена годинама касније
ПОЛИЦИЈА верује да је Крис Ревак, који је извршио самоубиство након што је оптужен за убиство, можда био серијски убица. Његов живот и дела крили су мрачну страну која је шокирала истражитеље.
15. 02. 2026. у 09:19
Коментари (0)