Култура

"ДЕЉЕЊЕ БОЛА ДОНОСИ УТЕХУ": Француска списатељица Камиј Лоранс о роману "Филип"

25. 10. 2022. у 09:55

ЈЕДНА од најпознатијих и најпревођенијих француских списатељица, чланица Академије Гонкур и жирија за доделу најпрестижније француске награде, Камиј Лоранс, написала је кратки роман "Филип" још 1995. "Филип", међутим, до данас није изашао ван граница ове земље.

ДЕЉЕЊЕ БОЛА ДОНОСИ УТЕХУ: Француска списатељица Камиј Лоранс о роману Филип

Српско издање је његов први "пут у иностранство", издавач је "Ваганар", а преводилац проф. Никола Бјелић, са нишког Универзитета.

Лоранс књигом отвара болну причу о томе како је на свет, у фебруару 1994. године, донела Филипа, била мајка два сата, у рукама држала бебу тек неколико минута и због лекарске грешке је изгубила. Књигу дели на четири поглавља, која врло јасно описују стања кроз која је прошла: "Патити", "Схватити", "Живети", "Писати". Наизглед обезличени глаголи у инфинитиву показују управо снагу туге и бола са којима се суочила, али и снагу коју је смогла да настави даље, не ћутећи, већ јасно дефинишући ствари и кривце. Мешавином крајње интимистичког штива са лекарским извештајима и налазима вештака, она истовремено прича и појединачну, своју причу, и универзалну - причу која се дешава можда чешће него што бисмо помислили с обзиром на развој науке и медицине.
Према речима проф. Бјелића, дело Лоранс јединствено је у књижевности - до сада једини објављени роман који говори о једном од најтрагичнијих догађаја који родитељи могу доживети.

Писање ме ојачава. Крхки дрвени рам је мој живот, који би се одавно срушио без гвожђа реченице, - каже Лоранс у роману, и додаје да треба писати да би се оживели мртви и исправила неправда.

Превод "Филипа" на српски први је у свету. Зашто књига није раније превођена? Да ли је у тренутку када се појавила била субверзивна?

- Да, верујем да је коефицијент истине у овој књизи био довољан да помало уплаши... Како чињеницом да показује стање у француском здравству на крају 20. века (мада се од тада мало шта променило), тако и болом који приказује. Смрт детета је и даље табу тема. Стога сам посебно захвална мом српском издавачу "Ваганару", који није устукнуо пред таквом темом, а пре свега захваљујем Николи Бјелићу који је покренуо цео пројекат.

Многи родитељи могу у њој да пронађу своје животне приче. Да ли им је ваша књига помогла? Може ли књижевност уопште да помогне у таквим ситуацијама?

- Добила сам много писама након објављивања "Филипа": од родитеља који су, попут мене, изгубили дете, али и од читалаца и читатељки који нису директно погођени таквом трагедијом, али су били пуни саосећања и емпатије када су открили причу. За ожалошћене родитеље ова књига је често била веома важна - дељење бола доноси утеху. Она свима открива снагу емоција и показује хуманост књижевности. Упркос болној причи, ова књига преноси једно животно искуство.

Које је њено место у вашем опусу?

- Она заузима кључно место у мом стваралаштву, представља границу између пре и после. Пре Филипа, писала сам романе са често детективском структуром, разигране, инвентивне, који су веома далеко од писања о себи. Лична драма ме је одвела ка интимнијем и егзистенцијалнијем књижевном истраживању, које је сачињено од интроспекције и анализе људских односа у перспективи све веће истине. Ово је прва књига у којој се изражавам у првом лицу једнине.

Каква је ситуација у Француској данас када су у питању лекарске грешке? У Србији готово да нема судских процеса, а поготову осуђујућих пресуда...

- И у Француској је то и даље веома компликовано. Колеге из медицинске струке прилично подржавају једни друге, имају и осигурање које је скупо, али их често спасава тужби. Влада закон ћутања. Након смрти моје бебе, иако је лекарска грешка доказана вештачењем, добијала сам увредљива писма од неких лекара који нису могли да поднесу да о томе причам, а камоли пишем. Осим тога, лекар има обавезу да покуша све, не и да успе, и често је тешко доказати да неко није учинио све што је било у његовој моћи да се неко излечи или спасе.

На чему тренутно радите?
- Имам пројекат за роман и нацрт за есеј. Налазим се у фази која претходи писању, када ми се све идеје врте у глави пре него што се једна од њих наметне, материјализује и отелотвори у речима. Та фаза је понекад дуга, али увек плодна, ја то зовем "мој мехур": све у свему, нека врста припреме.

(Превео Никола Бјелић)

БОНУС ВИДЕО: ЉУДИ ОСЕЋАЈУ СВАКИ СТИХ: Матија Бећковић приредио празник говорећи своје песме на Фестивалу Новости