НИКАДА НИЈЕ ПОВЛАЂИВАО НИСКОМ УКУСУ: На данашњи дан пре 100 година рођен је Душан Радовић - најнеобичнији писац и песник

ГОТОВО све што је Душан Радовић писао, он је написао по поруџбини или задатку. Ако није било наруџбе, није било ни готовог текста.

Фото: Фотодокументација Борбе

Штета је што није било више наруџби: рецимо, у Радовићевој рукописној оставштини налази се обиман материјал који је припремао за буквар или, како га је он називао, "прву књигу" - јер је буквар прва књига са којом ће се дете суочити. Није га направио: нико из наше тадашње државе није се сетио да му тај буквар - који ниједна од наших тзв. реформи образовања не би могла да прескочи - поручи. Међутим, истовремено, тај "писац по наруџби" никада није писао по задатим шаблонима: мало је писаца који су толико тражили нове начине изразa. Једном приликом, изјавио је да је, у писању, користио педесетак "мустри" (жанрова и поджанрова), од којих је добар део сам и измислио.

И ово је само један од парадокса који прате књижевну појаву Душана Радовића. Тако необичног писца ми нисмо имали у другој половини двадесетог века, а мислим да сличног немамо ни у историји целокупне српске књижевности. Покушаћу, у наставку, да се присетим још неких Радовићевих парадокса.

Он је реформатор у књижевности. Реформатори, по правилу, без обзира шта реформишу, нису вољени: нарушавају постојеће односе, ремете устаљене навике, па савременици могу да их цене, али тешко могу да их воле. Радовић је био вољен.
Био је, дакле, популаран у тзв. широким масама читалаца, а никада и нигде није повлађивао ниском укусу или очекивањима публике.

Био је један од зачетника модерног израза у српској поезији после Другог светског рата, а истовремено и оштар критичар српске модерне поезије. Нисам ни код кога прочитао тако оштре речи о њој, као што су Радовићеве.

По делу, Душан Радовић је био модерниста, а по схватањима - конзервативац. Ценио је, пре свега, једноставност и разумљивост.

Био је професионални писац, није се машао пера у налету инспирације, него је писао за плату или по наруџби, од почетка па до краја свог књижевног рада. На првом свом послу, у редакцији "Пионирских новина", све што је писао, написао је да би попуњавао бројеве тих новина. На последњем запослењу, на радио-станици Студио Б, неколико месеци је трагао за нечим што би оправдало плату коју је ту добијао. Па се досетио да, преко таласа локалног београдског радија, сваког јутра поздравља Београђане. Тако је настало чувено "Београде, добро јутро". Плата и наруџба нису ограничавале његову стваралачку слободу, напротив: као што рекох на почетку, ниједан тзв. слободни уметник није пронашао толико нових начина израза.

Радовић је писао много, и стално, али никад није написао обимом велику књигу. Годинама је желео и планирао да од свих својих минијатура, епизода и фрагмената направи велику Сваштару, мозаичку целину текстова и илустрација - онако како је правио "Полетарац" - у којој би његови делићи продисали у форми велике књиге, али ту жељу није остварио.
Није се родио у Београду, већ у Нишу, у Београд се доселио, са породицом, из Суботице, кад је имао шеснаест година. А најбеоградскији је од свих наших писаца из друге половине двадесетог века. Онако како је Слободан Јовановић унео у српску књижевност, на почетку века, тзв. београдски стил, тако је Душан Радовић унео у њу, при крају века, тзв. београдски дух. А такав писац није никада добио главну градску награду за књижевност - онда се звала Октобарска награда - али је Београд, тек прошле године, деценијама после Радовићеве смрти, можда због гриже савести, установио награду за књижевност за децу која носи његово име. После Радовићеве смрти, једна београдска улица је понела његово име, али затурена, у Миријеву, њом пролазе само људи који ту станују, док Радовићеви читаоци пролазе главним улицама. Подигнут му је и споменик - на готово приватну иницијативу Ђоке Вјештице, колеге са Студија Б - невидљив, у жбуну поред улаза у "Београђанку".

Да је у оно време било избора на којима се могао кандидовати (не верујем да би он то и учинио), Душан Радовић би сигурно победио ако би на изборе изашли сви његови читаоци, слушаоци и гледаоци. Волео га је народ, али га није волела политичка елита. Превише оштре, за укус политичара, биле су његове духовитости на рачун прилика у друштву. Апокрифна је анегдота како је укинута емисија "Београде, добро јутро", почетком осамдесетих година прошлог века: један веома важан политичар једног јутра је слушао радио док се бријао и чуо Радовићеве речи, које су га наљутиле; одмах, тог дана, звао је це-ка, це-ка је звао ге-ка, ге-ка је звао директора Студија Б, и - емисија је укинута, формално привремено. Али пошто и међу политичарима има оних који знају шта су вредности, и кад није пожељно да их јавно промовишу, Радовић је, после неког времена, позван да емисију настави (одбио је: "Ја нисам радио, да се палим и гасим на дугме"), а пред сам крај живота, кад се већ видело да неће још дуго живети, додељена му је главна републичка, Седмојулска награда.

Фото: Танјуг

Имао је много читалаца, али није постао део ондашње књижевне елите: није га ценила. А није ни он њу.

Душан Радовић је био, дакле, веома необичан писац. Истовремено, признат и слављен, и прећуткиван и маргинализован. А кад се пажљиво погледају сви његови парадокси, може се уочити и зашто је он важан писац.

Овде је већ речено да је он један од покретача модерног израза у послератној српској поезији. Такав суд не може се наћи у нашој званичној књижевној историји, ни у школским програмима наставе књижевности. Ту му је признато - ни то одмах - само место песника за децу и незваничног оснивача модерне српске поезије за децу. Међутим, књижевност је једна, тече једним током, а све њене поделе по врстама и жанровима само нам омогућавају да се лакше сналазимо, али нас не ослобађају обавезе да њен јединствен ток сагледавамо у целини. Између 1952. и 1954. године појавиле су се четири књиге три песника: 87 песама и Стуб сећања Миодрага Павловића, Кора Васка Попе и Поштована децо Душана Радовића. Те књиге су битно утицале на дешавања у нашој поезији, започеле су ток тзв. српске модерне поезије. И у том смислу су заједно, задржавајући самосвојност. Већ имамо књижевно-теоријску анализу њихове упоредности (књига Валентине Хамовић, Два песника превратника, упоредна анализа песништва Попе и Радовића), нема разлога да таквих огледања не буде још. И не треба, у нашим сећањима на модернистички преокрет, помињати два, него три имена: Павловић, Попа, Радовић.

Мирослав Максимовић

У јавном мњењу важи мишљење да је модерна поезија тешко разумљива. Може се разумети такво мишљење. Наиме, она није хир песника, него долази из песничке потребе да се изађе из окошталости песничког израза у нешто ново, у песничку слободу. Тај нов израз, на почетку, мора бити неразумљив, док се људи не навикну и прихвате га. Па и после, модерна поезија остаје у релативно уском кругу посвећеника, међу онима који су спремни и могу да се баве дубинама језика. Зашто је, онда, Душан Радовић, као модеран песник, био веома популаран у тзв. широким читалачким масама? Како је успевао да покаже - чак и онима који никакве књиге не узимају у руке - да модерна поезија није измишљотина исисана из малог прста? Објашњење тражи сложенију анализу, али, за ову прилику, поједноставићу два уочавања. Прво, за разлику од Васка Попе - да останемо при тој паралели - који је језик вукао у дубину архетипова српске културе, Радовић га је извлачио на површину: његове језичке акробације настајале су кад су речи, из језичке дубине, искакале на површину. Зато је, због природе свог талента, отишао у поезију за децу (али децу од 7 до 77 година). Друго, он је пилуле модерне поезије паковао у различите форме, у телевизијске и радио-емисије, па читаоци, слушаоци и гледаоци нису ни примећивали да их гутају.

Фото: З. Јовановић

Тако долазимо до трећег момента важности књижевне појаве Душана Радовића: он је наш први (а можда и једини) медијски писац. Није писао за телевизију, него је био телевизијски писац. Медије, у начелу, одређује технологија, технолошки изуми људима преносе садржај. Технологија убрзава и шири комуникацију, али је не продубљује. Напротив, сиромаши је. Радовић је, међутим, медијима наметао стваралачки принцип: није стварао за телевизију, како то писци иначе раде, него је стварао телевизију. Неки његови подухвати на Телевизији Београд, где је радио, до данас нису превазиђени у стваралачком смислу.
На крају, Радовић има још једно невероватно достигнуће: био је истовремено и новинар и песник. Новинарство и поезија су веома далеко једно од другог, али овај писац је успевао да их споји. Како је, рецимо, писао "Београде, добро јутро"? Сваког јутра, у својој собици на врху Београђанке, убацивао је папир у писаћу машину и описивао и оно што је одозго видео, и оно што је претходног дана доживео, и оно што се тог дана наметало као општа тема. Нека врста дневног извештавања, радио је, дакле, новинарски посао. Али је, у те своје извештаје, убацивао поменуте пилуле модерне поезије, радио је, истовремено, и песнички посао.

Фото: З. Јовановић

Можда и зато што је тако необичан писац, Душан Радовић је присутан, на разне начине, у свакодневном животу и данас, 38 година након смрти. Очекивано, још је присутнији ове, јубиларне године: 29. новембра навршава се сто година од рођења Душана Радовића. Намера обележавања тог јубилеја навела је и мене да јој се прикључим, на Душанов начин, по наруџби: написао сам Вукову азбуку, као реплику оне коју је написао Радовић.
Он Вукову азбуку није написао зато што јесте Вука веома ценио, него зато што му је то наручила редакција Образовног програма Телевизије Београд. А ја никад не бих ни помислио да би требало да напишем своју верзију тог Душковог текста, без обзира што Радовића волим и ценим, да ми то није наручио Зоран Јовановић, библиотекар Основне школе "Душко Радовић", са Новог Београда. Тај заљубљеник у Душана Радовића, посвећен његовом делу, намеравао је да, за овогодишњи јубилеј, припреми књигу са пробраним и необјављеним Душковим текстовима, међу њима је планирао и Вукову азбуку. Па је позвао Матију Бећковића и мене да Душкову азбуку разиграмо својим верзијама исте. (Јасно је зашто је звао Матију, он је био Душков најбољи пријатељ, а мене је позвао вероватно зато што сам се дуго бавио Душковим рукописима и био њихов добар пријатељ.) Идеја за књигу је пропала, препреке су биле веће од жеље, али ја (још) нисам пропао, па сам азбуку написао. По тој наруџби. У томе сам био на Радовићевом трагу, али у тексту нисам могао, наравно, да га пратим: ко покуша да се игра као Душко, надајући се да ће га надмашити - промашиће. Ипак, добар део "мојих" слова приступа садржају на сатиричан и ироничан начин, што је често радио и Душан Радовић. Драго ми је што сам теме које Душко није познавао, јер их у његово време није било, погледао уместо њега. Истовремено ми је и жао, јер знам да би их он погледао духовитије и убитачније.

(Из предговора књизи "Вукова азбука по Душану Радовићу" која ускоро излази у издању "Чигоја штампе")

Препоручујемо

Култура

0 0

ВЕК ОД РОЂЕЊА ДУШКА РАДОВИЋА: Поводом јубилеја биће представљена обимна монографија

21. 11. 2022. у 12:20

Култура

0 0

САМО МАТИЈА О МОМ ОЦУ ДУШКУ ЗНА БАШ СВЕ: Редитељ и сценариста Милош Радовић, син великог писца, о недавно објављеној капиталној монографији

06. 11. 2022. у 12:33

Познати

0 0

МИРА БАЊАЦ ОЧИ У ОЧИ СА ТИТОМ Рекао јој: "Што то мене питаш? Зовите ме за браварске радове!"

28. 11. 2022. у 22:15

Познати

0 0

"РУШИ МИ СЕ СВЕТ": Прво оглашавање Бекуте о Мркином тестаменту (ФОТО)

28. 11. 2022. у 16:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације