ПОЕЗИЈА КАО ДРУГО ИМЕ ЗА ИСТИНУ: Уз "Књижевни вијенац Козаре" за животно дјело Миловану Данојлићу

Милован Данојлић је један од наших најплоднијих, најбољих и најразноврснијих писаца високе књижевне културе и одговорности пред дјелом, језиком, свијетом и животом.

FOTO: Privatna arhiva

Данојлић је прије свега и увијек пјесник, и када пише пјесме, стихове, и када пише прозу, и када пише есејистику, и када преводи. Његов однос према свијету је пјеснички. "Снага поезије је друго име за истину", а снага поетске истине је у висини осјећања и доживљавања, снази и свјежини израза. Емотивна обасјања су неодвојива од језичких обасјања. То важи за сва Данојлићева дјела. Он жели да досегне идеале које је формулисао пишући о поезији Антуна Бранка Шимића: "у јасновидости, у луцидности, у самодисциплини мишљења" да би био "светац тачног израза и апсолутне искрености".

Данојлићева поезија је разногласна и разноврсна. Појавио се збирком која и данас звучи као догађај и откриће - "Урођенички псалми" - у знаку неосимболизма и са траговима надреализма, повремено са изванредним хумором, као у пјесми "Ваљајте бурад", са готово урођеним нагоном за бјежањем: "Бежимо, јер увек из нечег некуда бежати треба".

Данојлић је највећи пјесник пред чудима природе: пред вјечним понављањем годишњих доба гдје промјене потврђују вјечност, пред упорношћу траве и способношћу њенога обнављања, пред мирисима, љепотом, разноврсношћу и чудима биља и његовим закучастим рукописом, пред родном годином и богатом пијацом. Данојлић је мајстор описа. Пјесниково није да измишља, већ да осмишљава. Отуда дескрипцију неизоставно прати симболизација.

С "Урођеничким псалмима" обзнањена је пјесникова вјера у ријеч, у језик, у јединство бића и ријечи, односно језика. С друге стране, драматичне су Данојлићеве реакције на титоизам, посттитоизам и глобализам, на бомбардовање земље и народа, на разарање и растурање јединственог српског животног и културног простора и на варварско отимање територије, на тиранију и терор сваке врсте. Данојлић храбро отвара оно "о чему још нисмо проговорили". Отуда све чешћи горки, сатирични тонови у његовом новијем пјесништву - у афоризмима и епиграмима понајприје - и то усмјерени на највеће свјетске моћнике.

Отуда и хуморно-суморан поглед на историју, на Први и Други српски устанак и на однос великих сила, односно Европе и Русије, према устаничкој Србији. Историја се понавља у својим суровостима и цинизму. Данојлићева поезија временом добија на историчности, што је једно од основних својстава српске књижевности у цјелини и без чега се тешко постаје класик српске књижевности. А Милован Данојлић је то постао својим разноврсним и богатим књижевним дјелом.

Пјесник по својој природи његује у себи нешто наивно, готово инфантилно, у односу на свијет и језик. Отуда Данојлићева поезија за дјецу и осјетљиве и нимало наивна пјесничка самосвијест о наивној пјесми.

Милован Данојлић је, несумњиво, један од највећих преводилаца поезије које имамо. Мало је који преводилачки опус поредив са Данојлићевим. Издавачка кућа Orpheus из Новог Сада објавила је шест репрезентативних књига Данојлићевих превода модерних свјетских класика: Шарл Бодлер, Пол Клодел, Езра Паунд, Вилијам Батлер Јејтс, Јосиф Бродски и изабрани преводи под насловом "Са свих страна". И то није све, иако је невјероватно пуно. Споменимо само чудесан превод Сиорана, чинећи осталима неправду. У свакој књизи се потврђује огромна преводилачка, поетска и језичка синергија, врхунска радозналост и спремност на духовну авантуру.

Човјек широке културе, зналац свјетских језика, а нарочито свога, темељно образовани романиста упућен на славистику, изврстан и тумач књижевности с осјећањем за вриједности, страствен читалац, Милован Данојлић је и изванредан есејиста. Његова књига "Песници" право је есејистичко ремек-дјело; својеврстан петодеценијски дневник читања и тумачења поезије и портретисања пјесника.

У прози жанровски хибридан и неухватљив, чист лирски пјесник у необичној књизи "Змијин свлак", са повлашћеном темом драме дјетињства и одрастања на фону слике времена послије Другог свјетског рата ("Година пролази кроз авлију" и "Балада о сиромаштву"), са лирском и драмском напетошћу између некадашњег, бившег дјечака и садашњег интелектуалца у пуној зрелости, таквом и толиком напетошћу да се поставља питање јединства личности, па је садашње Ја у дијалогу са некадашњим Ти, са ријетким осјећањем језика и способношћу језичког нијансирања, са елементима авантуристичке приче, са драгоцјеним хумором и јетком иронијом, Милован Данојлић има статус изузетног романсијера препознатљивог стила. Његове бриљантне прозне књиге "Како је Добрислав протрчао кроз Југославију" и "Драги мој Петровићу", жанровски неодредиве, врхунска су проза којом је овај писац постао познат изван српског језика.

Данојлићева публицистичка проза носи жар актуелности, непоткупљиво виђење савремених ужаса, јасног моралног и интелектуалног става, али се веома често уздиже изнад дневног до универзалног. Данојлић је дао сјај публицистичкој прози подигавши је до неслућених естетских висина.

Кроз цјелокупно Данојлићево стваралаштво провлачи се увјерење да је у ријечима "суштина чуда" којима смо окружени; да треба научити пјесан, што ће рећи - научити језик, знати тачно значење ријечи, да треба његовати и чувати бруј матерње мелодије: она је све што имамо, а "она има само нас".

(Уз "Књижевни вијенац Козаре" за животно дјело Миловану Данојлићу)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације