Култура

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ПОСРНУЋЕ ЈЕТОНА НЕЗИРАЈА: Реаговање 16 српских позоришта на срамни текст приштинског драмског писца

В.В.С.

28. 02. 2023. у 16:58

ЗАЈЕДНИЦА професионалних позоришта Србије која окупља шеснаест позоришта јужно од Београда, међу којима је и Народно позориште Приштина са привременим седиштем у Грачаници, више је него затечена, узнемирена и са индигнацијом реагује на ауторски текст колеге из Приштине Јетона Незираја, у којем политизује, дискредитује и (не)свесно егзистенцијално угрожава постојање Народног позоришта Приштина са привременим седиштем у Грачаници, његове запослене, сараднике и публику.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО ПОСРНУЋЕ ЈЕТОНА НЕЗИРАЈА: Реаговање 16 српских позоришта на срамни текст приштинског драмског писца

Овим речима почиње отворено писмо позоришних посленика познатом приштинском драмском писцу Јетону Незирају,који се недавно огласио на порталу "Сбункер" текстом "Позориште као политичка машинерија". Даље се у писму наводи:

- Без икакве намере да се бавимо политиком (дневном, или у случају статусних (не)прилика вишедеценијских неслагања на овим просторима), указујемо на став колеге Незираја - још увек верујемо позоришног мислиоца и уметника - који не само да је опасан већ је са становишта позоришне етике најближи неморалу. Учитавање колеге Незираја, да је постојање Народног позоришта Приштина са привременим седиштем у Грачаници "пропагандно оружје Владе Републике Србије у њеној хегемонистичкој политици којом, као деведестих, жели да покаже своје власништво над Косовом" и препознавање представе "ЛИФТ - Слободан шоу" овог позоришта, чија је премијера била 2018, као пример служења позоришта тој и таквој политици, неутемељено је и не може се посматрати као "још једно мишљење". Посебно јер долази из пера доскорашњег уметничког директора Националног театра Косова и ствараоца који своје представе реализује и на сценама Београда и чији се ставови уважавају у позоришном миљеу.

Бављење позориштем, на који год начин, подразумева "минимум позоришног образовања", еснафске, уметничке и људске емпатије. Подсећамо:

"Свако позориште на свету је настало из "урођене потребе човека за подражавањем". Свако позориште на свету опстаје захваљујући вери, посвећености и ентузијазму оних који у њему стварају и њиховој публици. Свако позориште на свету има свог оснивача и (или) мецену. Свако позориште на свету је део неке стратегије културе, административне или какве друге целине, коју смишља и спроводи оснивач или мецена. Свако позориште на свету је израз државног, националног и пре и после свега грађанског идентитета и цивилизацијског достигнућа средине у којој је настало."

У наставку Заједница истиче да је Народно позориште Приштина са привременим седиштем у Грачаници настављач Народног позоришта у Приштини, које је основала Народна Република Србија, 1946. године. Баш као што је Национални театар Косова настављач Албанске драме тог истог Приштинског позоришта.

- Тадашње Покрајинско народно позориште у Приштини, са обе драме, учествовало је у оснивању Заједнице професионалних позоришта Србије и Смотре професионалних позоришта Србије "Јоаким Вујић", 1965. године, и са великим успехом учествовало све до бомбардовања 1999. Приштинско позориште је током несрећних деведесетих било једина институција у којој су, свакако са много ограничења, сарађивали Албанци и Срби. Упркос низу политичких трвења, националистичких баљезгарија и суштински бесмислених ратова на балканским просторима, обе Драме приштинског театра су преживеле и наставиле да раде. На жалост или на срећу, (у овом тренутку небитно) - одвојено. Али су преживеле као позоришта, на срећу својих запослених, своје публике и позоришне уметности.

Представа "Она која распушта војске"

Такође, у писму се наводи да Српска драма, односно оно што је сада Народно позориште Приштина са привременим седиштем у Грачаници, након пет година од бомбардовања и нестанка дотадашњег мултиетничког Приштинског позоришта, у том периоду недефинисаног статуса, избегличког премештања и запостављања (а опет захваљујући неодустајању појединаца који су га чинили и чине), 2004. наставља са радом одлуком Владе Републике Србије. Прво у Лепосавићу, потом у Звечану, Косовској Митровици, да би од 2014. стална сцена постала Дом културе у Грачаници.

- Од 2004. до данас извело је више од сто премијера и имало близу две хиљаде репризних играња. Истим квалитетом играли су и пред једним гледаоцем: у селу Доња Плешина код Урошевца, за једину становницу српског порекла која је остала да живи ту након 1999, као и пред препуним салама позоришта у Скопљу, Београду или Берлину... Парадоксално је да Народно позориште Приштина са привременим седиштем у Грачаници током деветнаест година обновљеног рада једино није наступало на матичној сцени позоришта у Приштини.

Подсећа се и да овај театар, само последњих пет година колико-толико има позоришне услове за рад. Иначе, сцена Дома културе у Грачаници задовољава тек минимум техничких и сваких других услова за извођење представа.

- Свако позориште које је члан Заједнице професионалних позоришта Србије на сваки могући начин помаже и подржава рад Народног позоришта Приштина са привременим седиштем у Грачаници. И радује се његовом постојању и успеху, уосталом као и било ког другог позоришта на свету. Копродукције, уступање неопходних техничких средстава и простора за припрему представа, отвореност за гостовања, размена уметника, идеја и искустава, само су неки од видова сарадње овог театра са осталим позориштима Заједнице. И на крају, у отвореном писму Јетону Незирају се наводи:

- Заједница професионалних позоришта Србије реаговала је и реаговаће на сваки покушај урушавања било ког позоришта, напада на уметнике и њихово стваралаштво, дубоко уверена у цивилизацијску неопходност и право постојања позоришта у свакој средини. Искрено се надамо да је мишљење колеге Незираја усамљено и израз тренутне слабости, нервозе или чега год. Наравно да је позориште и представе могуће посматрати из било које нарације, уметничке, економске, историјске, грађанске, националне, па и (дневно)политичке. Ипак, атаковање на егзистенцијално постојање једног позоришта и његово стваралаштво, из које год нарације да се посматра, ништа је друго до израз цивилизацијског посрнућа.