ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Лизистратска утопија

РОДОНАЧЕЛНИК раскалашне комедије, антички драма­тичар Аристофан је у "Лизистрати", на чије мотиве се позивају редитељ Бобан Скерлић и драматург Кристина Ђуковић у представи "Она која распушта војске", још тада проговорио о феминистичкој побуни против патри­јархалног лудила, у намери да мужевима наметнутом сексуалном апстиненцијом прекину, тада још актуелни, Пелопонески рат.

Новости

Представа Народног позоришта из Приштине (са седи­штем у Грачаници), реферише се управо на фемини­стички отпор, који рачуна са људским слабостима, као ресурсом, који може да промени свет. Од Аристофана, до Скерлића, "Лизистрата" је много пута играна, не само за­то што су женске улоге у светској драматургији углавном ретке и драмски небитне, већ и због тога што је, због сво­је теме, ова комедија суштински и без остатка - антиратни комад.

Дакле, Лизистрата је наговорила Гркиње из свих региона, да се, по цену тешких мука, изборе са својом сексуалном жељом и да својом жртвом притерају мужеве, мужјаке, господаре на одустајање од ратовања. Јасно је да им то и успева, бар закратко, док точак историје не заврти нови крвожедни ратни сукоб и док се (евентуално) сексуални апетити опет не покажу као пресудни... Скерлић се у овој, врло лепо гледној представи (увек је тако са овом коме­дијом) опредељује за форму митинговања, са микрофо­нима, који постају понекад и убојито оружје у женским рукама. Сви актери, и боркиње, и "жртве", обраћају се ди­ректно публици, и то неприродно делује у причи о односу полова, па чак и кад је он "на чекању". Широко позната скаредност, која је у каснијим вековима обилато злоу­потребљавана, и коју Аристофан не штеди, у представи "Она која распушта војске" такође делује наметнуто и појефтињује одличну идеју, да је копулација (где су сви у клинчу) такође рат, али онај у ком нема невиних жртава. Експлицитне сексуалне одлике припадају другој врсти, пучкој комедији, која се на њима и на "уличном" хумору и гради. У оваквом протесту, који се завршава ламентом Лизистрате над краткотрајношћу њихове тешко извоје­ване победе и позивом свеколиком женском роду на тра­јан отпор, можда је била примеренија врста комике која више алудира, него што буквално и приказује.

Пословично разиграни ансамбл приштинског театра је и у маниру "микрофонске глуме", која омета комедију, сво­дећи је и на стендап, пронашао начин да буде природан и ефектан.

Тамара Томановић је, као Лизистрата, успела да буде и жена са ставом, преговарач и ратница, подр­шка и лидер. Ни остала женска војска није заостајала за њом, с комичном муком се борећи за сопствену одлуку: Ивана Ковачевић, Александра Цуцић, Аника Гру­јић, Милица Буразер, Милица Божић и Сара Пејчић. Мушки део ансамбла је био за ни­јансу мање истинит, условљен физичком патњом, која и у животу човека мења и приморава на недостојне компро­мисе. Уз обавезно аристофановско претеривање, достојни, ако не увек и достојанствени у преговарању, били су Бранко Бабовић, Бојан Стојчетовић, Милан Васић, Небојша Ђорђевић и Никола Ђорђевић.

Пoбуна је увек добра и правовреме­на, па се и ова представа надовезује на ту идеју, водиљу овог драгоценог театра.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Крпеж и трпеж

20. 02. 2023. у 12:30

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Браво за животну радост

17. 02. 2023. у 09:54

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ни колач, ни огледалце

13. 02. 2023. у 09:15

Култура

0 4

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Наше сестре

16. 01. 2023. у 12:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације