ИСПИСИВАО ЈЕ НАШУ ПРИЧУ НАТОПЉЕНУ ПАТЊОМ Одлазак великог књижевника Драгослава Михаиловића

Марина Мирковић

13. 03. 2023. у 11:00

ПИСАЦ који је, без сумње најдуже од свих на овим просторима, носио неспорну титулу "живи класик српске прозе", академик Драгослав Михаиловић, преселио се јуче, у 93. години, у вечност, међу своје претходнике великане. Више од пола века, откако је блеснуо, наизглед ниоткуда, као већ "готов" писац непорецивог, блиставог дара, пратила га је та одредница рођеног приповедача, једног од највећих, и једног од најбрижљивијих чувара нашег језика.

ИСПИСИВАО ЈЕ НАШУ ПРИЧУ НАТОПЉЕНУ ПАТЊОМ Одлазак великог књижевника Драгослава Михаиловића

Новости/А. Стевановић

Лични усуд, несвакидашња његова тешка судбина предодредила га је умногоме и усмерила на вијугав, вазда онај тежи пут, док га је дар који је носио - предодредио за велика дела. У рангу највећих, увек, без обзира на то да ли неко међу те највеће сврстава "Тикве", "Фреда" или "Петрију", "Чизмаше" или "Гори Морава", или нешто посве друго...

Рођен у Ћуприји 1930, већ са двадесетак година овенчан је и "титулом свршеног голооточанина", те је и пре појаве првих његових књига све указивало на то да ће његову судбину, доцније и судбину његових дела, одређивати биографија, историја, живот сам и околности у које га он смешта. Забране, одлагања, отказивања представа... На све препреке, почев од боравка на "мраморном острву" на које је послат као тек гимназијалац, Драгослав је Михаиловић одговарао онако како је умео, боље но ико - речју, својом, јединственом, мраморном, увек достојном да у тај племенити камен остане утиснута. Донело му је то, осим сталних оспоравања и мноштва непријатеља, и велики број награда: већ после прве књиге овенчане оном Октобарском, уследиле су и "Андрићева", "Нинова", Награда НБС..., све до награде Андрићевог института за животно дело. У међувремену, његове некад забрањиване књиге прерасле су у култ, а поодавно ушле и у школску лектиру.

- Отишао је велики писац, вероватно до малопре највећи живи српски приповедач - почиње своју реч о Драгославу Михаиловићу професор Јован Делић, дописни члан САНУ. - Чудесан, чаробан писац који је посветио људски а нарочито дечји бол, поставивши наново вечно питање: зашто деца пате, зашто је дете несрећно, какав је смисао тешке дечје сузе. Он је одмах постао класик, писац с мисијом. Његова књига "Фреде, лаку ноћ" има бар пет антологијских приповедака. У њима он говори изнутра, из човека, из детета, његовим језиком, његовом свешћу, његовом несрећом. Већ првом књигом нешто битно је преломио у српској књижевности. Он је човек преокрета. Повратник живом животу, живој речи, живој несрећи, људској трагедији. Романом "Кад су цветале тикве" он је композицију романа поставио наглавачке. Кажите ми још неки велики роман који почиње епилогом. Његова прва реченица је: "Не, нећу се вратити". Поносан сам што сам написао текст о роману "Гори Морава". Он је тај текст много волео. Захваљујући хамбуршком професору Роберту Ходелу доживео је лепу рецепцију на немачком језику, тумачен је у широком словенском и европском контексту. Драгославове књиге живе на сцени, на филму и телевизији, позоришту. "Кад су цветале тикве" су драма са судбином, "Петријин венац" је хибридна књига - приповедачки венац, роман, можда и два романа у једном. Мало је писаца који су спајали тако успешно приповедање, причу, са лирским и драматичним. Драго ми је да је надживео многе своје непријатеље. Његова литература је победила, његов приповедачки дар је победио, његове књиге су живе.

Истичући колико је Михаиловић значио његовој генерацији, писцима на чије формирање је пресудно утицао, попут Миросава Јосића Вишњића, Милисава Савића, Драгослава Братића, Јована Радуловића..., те да су многи од тих млађих људи отишли пре њега па не могу о њему да говоре позванији, међу којима је и Љубиша Јеремић, Делић закључује:

- Драгослав Михаиловић је писац са књижевноисторијском мисијом.

Један од поменутих, Мирослав Јосић Вишњић, и његово писмо "књижевном брату Драгославу" из књиге писама српским писцима, цитирани су и у књизи такође горе поменутог хамбуршког професора Ходела о Михаиловићу, "Речи од мрамора".

- Жив си. Живахан. И дуго ћеш у српској прози живети! Као што знаш и колико су твоје прве две књиге биле "прекретничке". Другачије од оних које су писали писци из две генерације раније (они послератни и они из библиотеке). Ништа у твојој прози није било "тромо и млитаво", ништа - споро, млако, бледо, књишко. Све је у њој, како и колекционар икона на стаклу сведочи, "једноставно, истинољубиво, стварно, сталожено, искрено и племенито" - писао је Јосић Вишњић Драгославу, и додавао:

- Твоји приповедачи (нпр. Љуба Врапче и Петрија) увлачили су читаоце међу корице, улазили им под кожу. Сви који су "гутали" твоје редове, а равнодушне нисам срео, постајали су саучесници. Како ти мајсторски и сведено пишеш дијалоге, како неимарски градиш причу, како волиш трагичне јунаке, како бираш речи, како поново ствараш свет пун "патње и милости", како описујеш место и тренутак збивања, како слажеш догађаје и слике, како... Имао сам утисак да проза из тебе излази као на олук, а знам добро колико је муке стало у редове које си потписао.

Прво сећање на Драгослава Михаиловића, писца Михајла Пантића враћа пола века уназад, у гимназијске дане, када је дошао до књиге "Кад су цветале тикве":

- Нисам је прочитао, прогутао сам је, јер се разликовала и од моје тадашње лектире, али и од официјелног јавног говора у чијем озрачју је расла моја генерација. Тек шест-седам година касније, када је на позив нас студената дошао на Филолошки факултет, почео сам да дубље разумевам значај не само тог кратког романа, него и начина писања у временима која су обликовала нараштаје наших очева. Драгослава сам тада и упознао, ако се то руковање под мојом снажном тремом може назвати упознавањем.

Шест-седам година касније, сећа се Пантић, Михаиловић је ушетао у редакцију "Књижевних новина" у којој је млађи писац био уредник и са врата рекао Михајлу: "Нисам знао да пишеш приче. Ова коју си објавио у 'Политици' је добра, само избаци последњу реченицу."

- До данас те његове речи сматрам посебном наградом, једном од оних које се не могу превести у било шта друго - открива Пантић. - Потом смо постали саговорници, другови, пријатељи. У полемици традиционалиста и постмодерниста која се током девете деценије прошлог века одвијала на страницама истих "Књижевних новина" супротна страна користила је Михаиловићево дело као најснажнији поетички противаргумент. Одбацио сам га речима, говорећи из властитог искуства: "Ми смо одрасли на Михаиловићевим књигама". И сада, када се Драгослав запутио у онај бољи, бесконфликтни свет, тако супротан од овог нашег који га је "присилио" да постане и буде писац, знам да је његов опус нарочито завештање свима који пишу на овом језику. У разговору који смо за Јавни сервис водили поводом његовог осамдесетог рођендана, између осталог ми је рекао: "Ја сам за самога себе прилично неухватљив. У рађању моје књижевности, ако могу тако да кажем, увек сам био под великим сумњама, и све сам прочитавао по хиљаду пута. Радио сам као црв на свакој својој причи, на сваком свом тексту". И тај наук остаје заувек. Дати се цео свом раду, то је једини важећи императив за сваког ко жели да се заиста бави књижевним писањем. Остало ионако није у пишчевим рукама.

Мада није изгледало да ће тако бити, живот Драгослава Михаиловића навршио се - дуговечношћу, закључује Милета Аћимовић Ивков, теоретичар књижевности, предани тумач и Михаиловићевог опуса, који је докторирао на његовој прози.

- Још од детињства и ране младости испуњен губицима најближих: невољом, несрећом, бездомништвом и сиромаштвом, трагичну димензију је стекао боравком на Голом отоку - резимира Ивков живот преминулог великана. - И уместо да се потом опрезно дистанцира и затвори, он је, као и сваки писац од дара и духовне бодрости, од тих садржаја направио књижевност у којој су до изражаја дошле патња, срчаност, хумана топлина и саосећајност. О томе најуверљивије сведочи галерија његових препознатљивих јунака са друштвене маргине: Лилика, Љуба Сретеновић, Петрија Ђорђевић, Жика Курјак, који су показали бодрост, ведрину и жељу за отпором и непристајањем управо у тренуцима најтежих искушења.Једна књижевна епоха и једно историјско време по њима ће се памтити, јер су се неповратно утиснули у наше културно памћење. Због тога смо му захвални и дужни. Отишао је истински велики писац.

Још један од оних писаца на које је Михаиловићева реч безмерно дубоко и трајно утицала, Милисав Савић, поентира:

- Појавом књиге "Кад су цветале тикве", давне 1968, процветала је српска проза. У тадашњи нашминкани идеолошки књижевни врт, са обиљем вештачког, пластичног цвећа, Михаиловић је убацио непатворене врсте, бодљикаве и опојног мириса, које су убадале право у срце и изазивале вртоглавицу. Био је међу првим послератним писцима који су писали књижевност која нешто значи, ону која је могла чак да испровоцира и великог шефа. Живот претходи литератури, а не обрнуто. Михаиловићева проза је била и остала жестока критика литературе схваћене као игра, као украс, као естетска посластица. Писао је "нашу причу", натопљену патњом, болом и страдањем. Михаиловић је наш последњи велики писац сиромашних, несрећних и злостављених.

Берчек: Није отишао

ГЛУМАЦ Александар Берчек, који је прилику да упозна славног писца имао и током снимања серије по Михаиловићевом чувеном роману "Чизмаши", 2015. године у режији Дејана Зечевића, у којој је одиграо ролу мајора Чиче, са пуно поштовања поводом одласка академика и књижевника каже:

- Није отишао највећи српски писац - остала су његова дела.

Милосав Тешић
ИЗВОРНА ДОБРОТА

ДРАГОСЛАВА Михаиловића, живу легенду савремене српске књижевности, често сам сретао у Студентском парку, где је, окружен својим псима, или шетао или седео на клупи. И сад га, пресељеног у свет сени, видим крепког и окретног, и са широким осмехом под сламнатим шеширом. Мене је тим приликама, као и при сусретима на неким другим местима, редовно опомињао да му се не обраћам на ви, на што никако нисам могао да се у потпуности навикнем. Иза сваког разговора с њим, па макар био и непријатан, остајала је да зрачи његова изворна доброта. Непосредан у опхођењу, према саговорницима је био увек крајње отворен и није се устручавао да им скреше све у очи, али без трунке злобе. То је и приличило писцу који је у свом монументалном књижевном делу огољавао живот до голих костију, чему је као залог над свим залозима послужило и његово голооточко робовање.

Љубивоје Ршумовић
ВЕРА У ПРОЗУ

ЧИМ сам чуо да је преминуо, одмах је кренуло сећање на давне године. Када сам изгубио, на неки начин, веру у српску прозу, појавила се његова књига "Кад су цветале тикве" - књига која је мени повратила поверење у ту српску прозу. "Петријин венац" је, наравно, нешто што говори не само о нашем менталитету него о универзалној муци, проблемима који изгледају решиви, а уствари су подмукло разочаравајући.

Душан Ковачевић
БИО МИ ЈЕ КАО РОД

ЈУТРОС кад сам чуо да је Драгослав после дуже болести отишао и да се на неки начин опростио од овог света у коме је доживео велике муке, неправде и велика задовољства, почевши од своје деце па до успеха књига, сетио сам се како смо се упознали пре више од педесет година у Атељеу 212, где је волео да сврати да се види с пријатељима - посебно са Михизом који му је уредио и објавио прву књигу прича "Фреде, лаку ноћ", док је био уредник у Матици српској. Михиз је од те прве књиге коју је прочитао у рукопису, скоро сваку његову следећу читао и дуго су пријатељски причали о њој. Михиз је помагао и око драматизација Драгослављевих књига и био је драматург у извођењу драма. Оно што се одавно зна је чињеница да је Драгослав један од најзначајнијих писаца српске књижевности. Иза себе је оставио многе живе људе из романа, приповедака и драма. И ти људи ће бити живи док је овог нашег језика. Мени је искрено жао јер је отишао још један писац и пријатељ који ми је био као род.

Владимир Пиштало
СТАТУС ВЕЛИКАНА

НА кревету ми месец дана лежи књига "Фреде, лаку ноћ", коју читам причу по причу. Драгослав Михаиловић је један од најемотивнијих писаца које знам. Тај дечак, коме је рано учињено нажао, хрвао се са тим искуством цео живот. Може се рећи да је на крају добио сатисфакцију. Мало ко би у српској књижевности довео у питање његов статус великана. Ја не знам никог таквог. Растужио ме је његов одлазак. Таман сам себе убедио да је бесмртан.

Љубомир Симовић
БЕДЕМ КЊИГА КАО ОТПОР

Драгослав Михаиловић је имао тежак и драматичан живот. Поред осталог, доспео је и у онај злогласни југословенски гулаг Голи оток, а доживео је и да представу по његовом роману "Кад су цветале тикве" жестоко нападне и забрани нико мањи него лично Јосип Броз. Није случајно што се јутрос на вест о Драгослављевој смрти сећам управо тога. Међутим, као отпор тим гулазима и мраковима сваке врсте остаје бедем од Драгослављевих књига, почев од оне прве "Фреде, лаку ноћ", па преко "Тикава", "Петријиног венца", "Чизмаша", све до књига "Голи оток" и "Гори Морава". На крају разговора са Михалјом Пантићем, који је недавно објављен у Пантићевој књизи "Писци говоре", Драгослав о свом књижевном раду каже: "Ја сам по мом мишљењу тај посао доста добро обавио и могу мирно да путујем на онај свет". А ја испраћајући једног од наших највећих савременика, али имајући у виду и његове књиге, не могу а да се не сетим Доситејеве поруке: "Књиге, браћо, а не звона и прапорци."

КАРАНОВИЋЕВА: Храниће душе и убудуће

ГЛУМИЦА која је са само 24 године блеснула као Петрија, насловна јунакиња романа Михаиловића у филмској адаптацији "Петријиног венца" са редитељским потписом Срђана Карановића, Мирјана Карановић, на вест о смрти писца нам је рекла:

- Отишао је најбољи међу нама. Остала су његова дела која ће хранити душе будућих генерација. Бескрајно сам захвална на племенитом утицају који је имао на мој живот. Слава му!

РИСТОВСКИ: Силина емоција

ПИСЦА сам добро "упознала" кад сам први пут читала "Тикве" за лектиру. Ова представа на сцени Београдског драмског (у режији Бобана Скерлића) на репертоару је пуних девет година. Имала сам част да се са њим лично упознам на првој читајућој проби. Добро сам запамтила када је рекао: "Избаците шта хоћете али, молим вас, немојте ништа додавати." Било је то лепо и духовито, а ја сам изузетно почаствована што се представа тако дуго игра пред пуном салом. Увек је тужно кад великани одлазе, али у мом срцу и души остаће заувек улога Милинке, Врапчетове мајке. Иначе, у представи постоји једно посебно место где ме је срамота да глумим, јер желим да се препустим силини емоција које ми је писац дао - каже Даница Ристовски.

ИВАН НЕГРИШОРАЦ: Воља за опстанком

ОТИШАО је Драгослав Михаиловић, велики писац и узвишени страдалник, којег ће српски језик, књижевност и култура, а посебно Матица српска, носити у срцу и души док је тог језика, књижевности, културе и живих људи који их чувају. Отишао је писац који се, суочавајући се с драматичношћу сопствене судбине, отворио у потпуности судбини других бића, па је улазио у душу тих људи, говорећи њиховим језиком, њиховим мислима, емоцијама и вољом за опстанком. Тако су у памћењу српске књижевности заувек остали београдски, тачније вождовачки мангуп Љуба Сретеновић, Љуба Врапче или Љуба Шампион, како су га звали; остала је велика и стамена Петрија, и многи други ликови који су нас натерали да уђемо у њихову душу, да се удубимо у оно што нам можда није блиско, али после читања Михаиловићевих дела такве личности нам постају не само сродници, него постају саставни део наше личности. Велики мајстор је заувек одложио своје перо, али нема разлога за бригу: на овом свету је оставио дело које ће га најбоље, најупорније и најаргументованије заступати!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ДОНЕО КОНАЧНУ ОДЛУКУ: Митровић открио где наставља каријеру (ВИДЕО)