ХАБСБУРШКИ ДИПЛОМАТА ИПЕН ИНСПИРИСАО И НАТО: Књига "Стара Рашка" открива креатора балканских граница

ПОЛИТИКА поделе Балкана коју су Хабзбурзи зацртали после Берлинског конгреса настављена је после пада Берлинског зида, открива књига "Стара Рашка" аустроугарског дипломате Теодора Ипена у преводу Велибора Бухе, коју је објавио "Службени гласник". Ово дело објављено 1892. као популарни путопис је најширој европској публици презентовало псеудо-историјске конструкције о Албанцима као прастановницима Балкана, Србима као словенским дошљацима и узурпаторима, као и фразе о "великосрпском шовинизму" која је у целом 20. веку коришћена за напад на Србију и отимање њене територије, све до НАТО агресије.

Википедија, Службени Гласник

- Српски шовинисти су појам Стара Србија проширили на области које, попут Призрена, Ђаковице, Пећи с једне стране и Скопља с друге, географски и етнографски припадају Албанији и Македонији и само су у периоду цветања Српског царства, свакако само неко време, истом припадале као освојене провинције. Отуда би жеља да се назив Стара Србија односи на области, које у етнографском смислу никако не могу да се посматрају као српске, значила потпомагање одређених политичких тежњи - сугерише Ипен у уводу књиге.

Википедија, Службени Гласник

Он на акробатски начин објашњава како је могуће да су Албанци најстарији народ Балкана, а да се њихова насеља појављују на Косову и Метохији тек од 17. века: "Почетком наше ере, цела Рашка била је насељена илирским тј. албанским племенима. Пристигли Словени потиснули су их, међутим, назад у планине албанских Алпа и Шаре. Када су Срби из Рашке потом поражени од Турака, Албанци су се прикључили њиховим операцијама против Срба и започели да надиру из планина на Рашку. Већ у 17. веку налазимо албанска насеља на Косову пољу и код Митровице".

Ипен истиче и "одважност и самосвест Новопазараца који су "нарочито порасли" 1878-1882. у време формирања Призренске лиге: "Албанска лига основана у јужној Албанији и потом проширена на север, прокламована је у Новом Пазару и за Рашку", а када описује Црну Гору као њене становнике помиње Црногорце, Албанце, "Словене хришћане и мухамеданце", само не Србе. Европљанима овако описује Никшић: "Никшићко становништво било је састављено од више фамилија које потичу из Херцеговине и образују велики родослов Херцеговаца, као и од придошлица из оближњих црногорских и албанских племена Пипери, Кучи, Груда и Триепши које су, поред осталих, чинили родови Пипер, Љуца, Љухар и Мараш. Тако је овај погранични живаљ представљао мешавину херцеговачке и албанске особитости - храбар, гостољубив, али притом и дивљи и суров".

Википедија, Службени Гласник

Ипен је био аустроугарски вицеконзул у Пљевљима 1887-1891 а јавно се представљао као радознали путник који је крстарио од Прибоја на северозападу до Приштине на југоистоку. Дело овог "путописца" било је 130 година непознато српској јавности иако је било судбоносно за Балкан, нарочито за Србију.

- На Лондонској конференцији 1913. на којој се решавало о подели османских територија у Европи након Првог балканског рата Теодор Ипен је у својству саветника аустроугарске делегације израдио етничку карту, која је показивала рапрострањеност Албанаца на Балкану и требало да послужи као основа за преговоре о новим границама - каже Велибор Буха.

Википедија, Службени Гласник

У нашој науци и дипломатији радови Ипена и других западних дипломата до данас се посматрају површно, као плод истраживачке знатижеље појединца.

- У Ипену треба да видимо пре свега дипломату. Његови географски описи су тачни и употребљиви у војне сврхе, а историјски део је пропаганда. Ово његово дело, као и она која је касније написао су скупови података које је издвајао из својих извештаја, за које је сматрао да би могли да буду интересантни за ширу поблику. Могло би се рећи да је Ипен књигама прикривао оно што је заиста радио. Његово дело је слика континуиране политике која је вођена од Берлинског конгреса, на коме је направљена нова карта Балкана. Тада су се кристалисали политички и геостратешки погледи Хабзбурага на Балкан и њихове интересе на Балкану, а после Првог светског рата и пада Хабзбуршке монархије те идеје је преузела Немачка кроз Трећи рајх и обновљену Немачку после пада Берлинског зида. Због недостатка превода оваквих књига ми имамо велики проблем, јер наивно и једнострано покушавамо да зауставимо и превазиђемо историјске поделе и сукобе и кренемо у нешто ново, не схватајући да то не зависи од нас. Догађаји нас увек подсете да у политици великих сила нема дисконтинуитета - каже уредник издања, историчар Борисав Челиковић.

ДОКУМЕНТИ показују да је Теодор Ипен био неумољиви и ревносни следбеник политике своје земље на Балкану.

- Он је 1884. у конзулату у Скадру започео дипломатску службу, а у својству конзула 1897-1904 био је један од главних актера широко постављене политике привлачења Албанаца у интересну сферу Аустроугарске - каже Велибор Буха. - На српску границу на Јавору су 1890, када је Ипен био стациониран у Пљевљима, стизали гласови како "Аустроугарска са својом политиком и са новцима јако ради међу Арнаутима и сви су изгледи да ће успети, те на своју страну придобити све вође Арнаута", који су пак својим сународницима говорили "да су они са Аустријом једне вере и једног племена". До нарочито снажне политичке акције према Албанцима долази у другој половини последње деценије XIX века. Аустроугарска почиње да подстиче културни развој и јачање националне свести хетерогеног албанског народа, али без побуне против османске власти у циљу стварања националне државе и уопште било каквих аката који би "национални покрет могле да осумњиче као револуционарни". У бечком Министарству иностраних послова дефинисан је низ активности на овом плану међу којима давање новца албанским племенским вођама, субвенционисање школа, цркава, књига на албанском језику и свих публикација које прелазећи преко верских разлика пропагирају јединствени албански идентитет и помагање у раду на стандардизацији албанског језика. Овако национално еманциповани Албанци под аустроугарским покровитељством требало је да буду брана даљем ширењу словенства потенцијално фаталном по Монархију. Главни центри ове политике били су аустроугарски конзулати у Албанији, Македонији и на Косову и Метохији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације