Култура

МОРЕПЛОВАЦ УМЕТНИК КОЈИ СЛИКА СВЕТЛОМ: Јединствени и свестрани Јован Хорват излаже у Ваљеву

Бранко Пузовић

07. 08. 2023. у 17:54

МЕЂУ више од 500 стваралаца, колико их је за четврт века постојања излагало у Интернационалном уметничком студију "Радован Трнавац Мића" у Ваљеву, несумњиво се издваја Јован Хорват (56), чија ће изложба "Магија фотографије" бити отворена вечерас у галерији овог културног здања. Хорват је професор фотографије, музичар, есејиста, песник, преводилац, аутор документарних филмова, педагог и - морепловац!

МОРЕПЛОВАЦ УМЕТНИК КОЈИ СЛИКА СВЕТЛОМ: Јединствени и свестрани Јован Хорват излаже у Ваљеву

Београђанин који више од три деценије живи и ствара у Барселони, ваљевској публици представља се серијалима фотографија "Познате личности", "Самоћа у градовима", "Духови", "Ортопедија", "Простори моћи" и "Мефистофелес". Циклус "Познате личности" обухвата фотографије предмета који подсећају на Шарла Бодлера, Франца Кафку, Флоренс Најтингејл, Џонија Вајсмилера, Кармен Миранду... "Самоћа у градовима" су урбани пејзажи за путопис по имагинарној Европи какву је Јован одувек замишљао и прижељкивао.

Хорват "Духове" описује као лакше од прашине, ваздуха и празнине, а пројектом "Ортопедија" поставља питање граница живота, прави паралеле између града и тела, наводећи на размишљање да се груписани и повезани објекти и грађевине, са јасно подељеним функцијама, могу схватити као организам. Просторе опресивне хладноће и безличности назвао је "Просторима моћи", а напослетку фотографијама води у кратку шетњу кроз приватне одаје Мефистофелеса.

- Фотографија је, насупрот музици, доста јасна, она је предаја идеја, односно говор идеја на визуелан начин - каже Јован Хорват. - Моја фотографија је у ствари покушај да се не само кроз око, него кроз сва чула умом доживи нешто. А притом је око само један пут. Зато се, на неки начин, моја фотографија мора пре или касније претворити у нешто друго, што такође покушавам. Зато сам претварао фотографије у светлосне кутије, прозирне фолије, свашта сам покушавао да те границе проширим, јер су садашње преуске.

Био је професионални музичар у Народном позоришту у Београду, био члан опере, свирао у симфонијском оркестру, ансамблима савремене и средњовековне музике. На Конзерваторијуму у Барселони магистрирао је удараљке, завршио потом Каталонски институт за фотографске студије.

Поклон

ОКО 140 фотографија из шест опуса биће мој поклон "Трнавцу", а за то је заслужна госпођа Зорица Шевић, која је и помогла да успоставим контакт са овом културном установом у Ваљеву, са чијим посленицима имам изузетну, најлепшу могућу сарадњу - каже уметник. - Драго ми је да ће збирка фотографија бити у родном граду мога деде Живорада. Надам се да је ово почетак сарадње, радо бих у Ваљеву организовао предавања из фотографије.

- Музиком се бавим од шесте-седме, а фотографијом од десете године - каже Јован. - Музика ми је била посао, а фотографија ми је у почетку била хоби. Почео сам као аматер, експериментисао и то ми је толико добро ишло, да сам 1991. године уписао студије фотографије у Барселони и постао професионалац. У раду сам користио све могуће фото-апарате који постоје, од најједноставнијих за једнократну употребу, до подводних, панорамских, аналогне, дигиталне, оне великог формата са мехом. Својеручно сам правио камере без икаквог механизма, од разних кутија и конзерви. На месту где радим, велику концертну салу претворили смо у гигантску камеру у којој правимо фотографије димензија пет са 15 метара...

Педагог

ТРЕНУТНО сам професор фотографије, а предајем и креативност на постдипломским студијама на факултету психологије - каже Хорват. - Радим и у школама за одрасле. Учим одрасле уметничкој фотографији, од теорије до праксе. Удараљке веома волим, али сам их прве напустио, да не бих остао заувек затворен у том кругу вежбања и партитура. Сада, после четири и по деценије, коначно сам себи приуштио да се музиком бавим из хобија, почео сам да учим индијски инструмент, удараљке, који се зове табла. Први пут осећам радост музике, после целог живота проведеног у музици.

Излагао је у Србији, Шпанији, Швајцарској, Француској. Веома је, каже, срећан што ће његове радове видети публика у Ваљеву, родном граду његовог деде Живорада Грбића. Његов предак оставио је неизбрисив, огроман допринос развоју музике, културе, спорта у Ваљеву, његово име носи овдашња музичка школа.

Фотографија

ВРЕМЕ је дигиталне фотографије, која је иста као и свака друга, само је техника нешто мало другачија - каже Хорват. - Нема ту неке велике разлике, све што предајем, савршено се односи и на старе и на нове врсте фотографије. Људи нису измислили фотографију, она се базира на природним законима преламања и особинама светлости. Човек ту нема апсолутно никаквог уплива, фотографију никад нису променили, нити ће им то поћи за руком. Могу, зато, да научим људе фотографији, па и дигиталној, а да седим испод смокве и да цртам шеме штапом по песку.

- Мој предак, деда по мајци Живорад Грбић прво је студирао богословију, па је отишао у Праг, тамо је студирао виолину, затим се вратио у Ваљево, где је организовао културни живот, хор, спортске активности, био је међу првим тенисерима у Србији, активно је скијао - набраја Јован. - Био је далеко испред свог времена. Педесетих година прошлог века преселио се у Београд, где је умро млад, али је ипак успео много тога вредног да постигне. Аутор је и збирке композиција за младе виолинисте, као и метода за учење виолине. Сви у фамилији смо академски школовани музичари, виолинисти, пијанисти, концерт мајстори... Ја сам, ето, нека врста побуњеника, јер сам се из музике отиснуо у фотографију. Такође сам и скипер, бавим се пловидбом по мору са супругом, и то ми је велика страст и љубав, међутим то ипак није посао којим желим да се бавим.