ПОЕЗИЈА ДЕПРЕСИЈУ ЛЕЧИ КАО РЕЛИГИЈА Интервју - Питер Макај, британски песник, лауреат награде "Нови Сад"

ЂАЦИ у Енглеској изучавају поезију, али их она нервира. У зрелијим годинама када западну у проблеме и депресију, посежу за поезијом као за религијом. Због таквог, може се рећи, лековитог својства, песништво опстаје у свакој епохи - рекао је, за "Вечерње новости", британски песник Питер Макај (47) коме је синоћ, трећег и последњег дана Међународног новосадског књижевног фестивала уручена награда "Нови Сад".

Privatna arhiva

Макај је објавио две књиге поезије "Гу Леор" (2015) и "Надур де" (2020), које говоре о егзистенцији и опстанку.Преведене су на чешки, француски, немачки, ирски, окситански, македонски и словачки језик. Захваљујући награди "Нови Сад", његови одабрани стихови биће штампани на српском језику и ћирилици.

- Ово је моја прва интернационална награда. Чини ме срећним и подстиче ме да и даље пишем. Нисам до сада био у Србији, а Нови Сад ми се допао већ на први поглед. Изненађен сам колико је ту много младих људи и позитивне енергије. До сада сам о вашој земљи и народу знао веома мало, али ту мањкавост исправићу у наредним годинама - обећава лауреат главне награде фестивала који је ових дана, у организацији књижевника Јована Зивлака и Друштва књижевника Војводине, постао - пунолетан.

Када је реч о лековитости поезије - планета је у великој депресији због рата у Украјини, политичари немају времена за стихове. Имате ли утисак да се "обични" људи враћају поезији?

- Већ три деценије постоје полемике на тему да ли ће човек који чита поезију постати квалитетнија, хуманија и еколошки освешћенија особа. Поезија не може спасти свет, али може сваког од нас, у ово време чија је главна карактеристика површност, да подстакне на дубља размишљања и на размишљање о свету у другачијим, бољим перспективама. Већ то је довољно да се на личном и глобалном плану, макар за милиметар, ствари помере набоље.

Сећате ли се дана када вам је синула мисао да напишете први стих?

- Писао сам поезију као четворогодишњак, барем тако тврди моја мајка, али ја се не сећам тога... Заправо, ја сам стално у свету поезије јер мој прадеда је био песник, тетка је била певачица. Стихови, речи и музика су били свуда око мене. У мојој породици књижевност и поезија биле су свакодневица. Био сам седамнаестогодишњак када сам написао прву песму. Није била нешто посебно, али није била ни трагично лоша.

Док пишете, имате ли у глави поруку за неког замишљеног читаоца који држи у руци вашу књигу или на "Гуглу" чита ваше стихове?

- Не постоји нека посебна порука. Поезија је за мене потреба за играњем речима и емоцијама. То је озбиљна игра с ризиком јер ми, песници смо људи који проналазе. Али проналазимо оно што је већ постојало у прошлости пре више од две хиљаде година, а ми данас тим истим темама - љубави, религији, науци, смислу постојања - дајемо нови облик и уоквирујемо их у другачији рам. Не пишем за конкретног већ за неког имагинарног читаоца кога замишљам у својој глави.

Некада је поезија читана на трговима, данас је све мање песничких вечери... Недостају ли вам непосредни сусрети са читаоцима?

- Та се промена у Енглеској драстично приметила још осамдесетих година прошлог века. И пре интернета писци су се ретко директно сусретали са читаоцима. Али и данас, у Прагу, а чујем да је то случај и у Србији, поезија се чита пред 50 или сто људи што је фантастично. Ми, нажалост, то немамо.

Осим на енглеском, пишете и на свом матерњем шкотско-гелском (геалском), језику. Допире ли тај стари језик до данашњих читалаца?

- У Уједињеном Краљевству гелски језик говори свега 50 хиљада људи у околини Единбурга. Гелски је мали језик на којем да бисте причали о филозофији морате да користите религијски речник. Да бисте говорили о технологији и интернету морате да допуните свој језик. Тешко је али и изазовно. Тако да увек гураш језик шире и то је узбудљиво. У енглеском језику речи су већ ту, а на гелском мораш да их измислиш.

У мисији очувања свог језика, прихватили сте се и посла радијског новинара у близини Единбурга... Како се песник сналази у новинарској професији?

- У Шкотској мањина која говори гелски има видео-канал, радио-станице и друге своје медије. Говорим у вестима о политици и интернационалним питањима. Тој мисији посветили су се писци, фармери, рибари и други људи различитих занимања. Сви смо ми, без обзира на главно занимање, нека врста новинара и промотера у мисији продужења трајања нашег матерњег језика.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације