ХУМОР НАС БРАНИ ОД СТВАРНОСТИ: Вајар и професор Славољуб Цаја Радојчић о монографији и изложби у Музеју "Цептер" (ФОТО)

УМЕТНИЦИ су робови своје уметности, ту нема слободе. Најмање слободан од свих био је Микеланђело, који је вајао и дању и ноћу.

Фото З.Јовановић

За њега је скулптура била готова, само када он то каже. Роб је био и Константин Бранкузи, чија изложба је тренутно отворена у Румунији, одакле је кренуо пешице за Француску, преко Србије... И за њега није постојало ништа друго, осим скулптуре.

Ово у разговору, за "Новости", прича Славољуб Цаја Радојчић, вајар и некадашњи, омиљени професор на Факултету ликовних уметности. Његов сложен и разноврсан опус - скулпторски, цртачки, графички и сликарски, сабран је у недавно објављену, обимну и богато документовану монографију, чији су аутори Ивана Симеоновић Ћелић (1947-2023) и Саво Поповић.

- Уколико сте посвећеник, уметнички рад је дугачак, тежак, мукотрпан. Ако желите да радите савремено, а не да се бавите лажном модерношћу, морате претходно да познајете материју. То је комплексан посао... - наставља аутор коме су, ово луксузно издање и изложба која је у току у Музеју "Цептер", "следовали" као лауреату награде "Стојан Ћелић - уметник, теоретичар, критичар, академик". - Када сам дошао на прву годину студија, Ћелић је био доцент. Огроман, леп. Имао је свој стил наставе, ширину другачију од осталих професора. Све је весело доживљавао. Шалио се. Када би дошао до мене, ставио би свој велики кажипрст на цртеж, и рекао: "Господин нос". Ништа више. А господина носа, модел кога смо цртали, било је ужасно тешко урадити из анфаса. И тај угаљ у коме смо радили је тежак, али сјајан материјал.

Саговорник посебно истиче значај знања које се стиче на београдском Факултету ликовне уметности:

Фото З.Јовановић

- На изложби пет европских академија у Хагу, од седам награда, својевремено смо добили три: ја, покојни Коља Милуновић и Милија Глишић. То је био показатељ колико смо били озбиљни у том међународном контексту.

Вајар који је и данас, како то истиче један од аутора монографије, Саво Поповић, препознатљивији у иностранству, него код нас, припада генерацији која је без комплекса излазила у свет. Тако је излажући у Лондону, на поставци југословенске скулптуре у Великој Британији, заједно са Олгом Јеврић и Отом Логом, посетио Хенрија Мура, у његовом атељеу надомак Лондона.

- Причао нам је о изложби у Београду, и како му је помогла да постане познат у Европи - присећа се Радојчић. - Београд је помињао као Европу, што ми често заборављамо. Врло је лепо говорио о томе како је овде прихваћен. Остали смо код њега два- три сата, обилазили тај огроман простор у коме је радио. Била је то као мала фабрика.

Једном другом приликом, док је био у Немачкој, као стипендиста, упознао је и Јозефа Бојса, на "Документима" у Каселу:

- Био је веома паметан човек, одлично је познавао уметност и умео да објасни своју замисао. Разговарали смо у једном малом ресторану и дао ми је телефон да га позовем, и много ми је жао што то нисам урадио.

У Радојчићевом животу скулптуре су свеприсутне, има их у кући, гаражи, на тавану, у атељеу.

- Гледам да то сведем - признаје уметник. - Не радим нове ствари, не почињем ништа... Сада имам времена да, оне које су започете, на миру завршим. Скулптура је боља, што на њој више радите, затежете форму. Када нешто, рецимо, радите у бронзи, чије је ливење јако скупо, тај рад мора то и да заслужи.

На питање да ли том студиозном вајарском раду, претходе и студије у цртежу, уметник одговара:

- Не. Чак некада идем обрнуто, направим скулптуру, па је убацим у цртеж. Цртеж је врло важан. Он је основа свега. Ја цртам не знајући да ће то после бити скулптура. На цртежима је често оно што тих дана размишљам. Јер, цртеж је најкраћи пут до поставке идеје. Волим да их радим у боји. Некада сам на њима имао више бележака. Реч коју бих записао давала би ми визуелну асоцијацију. Често те речи и реченице остају на цртежима. Али, када радим споменик, онда прво морам да цртам.

Радојчић истиче да воли да ради једноставно, да са мало речи, односно изражајних средстава доста каже:

- То вас тера да будете јасни. Ако, рецимо, на анфасу скулптуре постоји десет података, десет форми, то је много. Ако их је пет, то је већ боље, под условом да су занатски и уметнички добро и до краја изведене. Е, то је уметничка дорађеност.

Овај аутор сматра да су сликарима својственије да коментаришу стварност, него вајарима, и као пример тога наводи Мићу Поповића (уз напомену да су њему лично дражи портрети овог ствараоца). А на питање има ли успешне политичке уметности, одговара:

- Има. Домије. Он је адвокате уништавао. То ми је била омиљена литература за гледање. Немци, такође имају критички однос према стварности. А код нас је мало тежа ситуација. Ако бисте исмевали Тита, у време комуниста, ишли бисте у затвор.

Фото З.Јовановић

Фото З.Јовановћ

О неким времену много говоре и споменици који се подижу, истиче Радојчић:

- Они су јавна ствар и требали би да ту остану годинама. Не могу да их раде они који то не знају, рецимо ливци, а не вајари... Некада за њих чак нема конкурса, него их бирају председници општина. Не може тако. Гледао сам како је Кока Јанковић својевремено радио Бориса Кидрича. Све је позивао да му дају сугестије, па чак и нас студенте. За ту изузетну скулптуру идеологија је неважна. Кока је поштовао форму, традицију у скулптури. Неговао је један позитиван конзерватизам. Све је то уградио тај споменик.

Институција конкурса је зато, истиче, важна, али се врло често злоупотребљава. Радојчић подсећа и како се својевремено на конкурс за споменик жртвама НАТО агресије пријавило 56 вајара, а да је шест њихових колега из жирија, донело одлуку да ништа од тога није добро.

Фото З.Јовановић

- На основу те њихове одлуке град Београд, у коме је тада власт држала Демократска странка, није имао обавезу да уметницима исплати пет обештећења, прву, другу и трећу награду. Ти уметници су радили и по неколико месеци да би се пријавили на конкурс. Вајари из комисије понели су се неморално према сопственој професији. Не можеш да тврдиш да ниједан од тих 56 радова није био добар. Сви ти чланови комисије су после били награђени што су минирали конкурс из политичких разлога. Што су послушали. Е, ја не бих послушао... Нема силе која би ме натерала да кажем да то што су моје колеге радиле не ваља ништа.

Фото З.Јовановић

Генерација којој припада Радојчић, а у којој су, између осталих, били и скулптор Милија Нешић и песник Брана Петровић, унела је ведрину и дух на нашу уметничку сцену, и како саговорник тврди, од стварности се бранила - хумором:

- Било је то тешко време несташице, оскудице, па нам је смех био неопходан. Једном се Брана посвађао са Јаковом Гробаревим, и Јаша му каже: "Изађи напоље да те бијем". И Брана заузме гард, а Гробаров га искусно удари главом. Брана падне ко свећа, и кад су га полили водом, пробуди се и каже: "Ништа ме никад тако тврдо није ударило по глави". Волим хумор. И Руси, који су озбиљан и зрео народ, имају страховит смисао за шалу. Код Чехова тај хумор је суптилан... И ми имамо добар хумор. Уз њега лакше гледате на живот и ствари.

А можемо ли и сада да се бранимо хумором?

- Он је свуда око нас, питање је само хоћемо ли да га видимо. На пијаци сам, рецимо, упознао сјајне духовите људе, Лесковчане, Пироћанце... Један, са којим волим да се ценкам, каже ми: "И пред коња, и по коња, пешке си одиш". Што му значи - ниси у седлу. Поклонио ми је прави бисер.

Препоручујемо

Култура

0 4

ИЗВОР ХУМОРА УГРАЂЕН У ДЕЛО: Историчар уметности Саво Поповић поводом монографије о Цаји Радојчићу

05. 10. 2023. у 17:17

Култура

0 0

ИЗЛОЖБА И ПРЕДСТАВЉАЊЕ МОНОГРАФИЈЕ СЛАВОЉУБА ЦАЈЕ РАДОЈЧИЋА: Почаст вајару и професору

03. 10. 2023. у 20:09

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Сећање на вајара

29. 08. 2023. у 13:13

Црна Гора

0 0

ЗАХВАЉУЈУЋИ ЊЕМУ БЕОГРАД ЈЕ ДОБИО "СТОУНХЕНЏ": У родном селу код Никшића сахрањен уметник Ратко Вулановић (ФОТО)

25. 03. 2023. у 19:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације