ЖИВОТ ПРОЂЕ, А НЕСРЕЋА НИКАДА: Одлазак једног од највољенијих глумаца - Лаушевићеву каријеру обележиле врхунске улоге и велика трагедија

СВИЈЕТ ми се у ад претворио - можда би баш ова Његошева мисао могла описати живот Жарка Лаушевића, после трагичне ноћи између 30. и 31. јула 1993. године. Пуцањ у двојицу младића био је метак и у његово срце, које није издржало: јуче је преминуо у Београду, прерано, у 64. години живота, након тешке болести и под бременом сопствене судбине и прошлости.

фото В. Данилов

Рођен је 19. јануара 1960. године на Цетињу. После школовања у Подгорици, уписао је ФДУ у Београду. Али, глумачки пориви појавили су се још у раној младости:

- Сећам се само часа књижевности 1976. године, када сам први пут пожелео да се бавим тим занатом. Имао сам шеснаест година. То је заправо била жеља да будем неко други... - рекао је неком приликом овај лепи, бескрајно даровити глумац.

Човек коме је филм био бржи од живота, неким чудним усудом, предвидео је све трагичне догађаје који су уследили. У затвору се, пре оног стварног, нашао три пута: снимајући "Боље од бекства", "Браћа по матери" и "Сиви дом". Живот га је сместио чак и у исту "сценографију" - Централни затвор, где је снимао неке од најтежих сцена. У једној од својих исповести, открио је како га је судбина вратила на место филмског злочина:

- Сцену мог плакања понављамо небројено пута. Не питам за разлог. Седим сам на поду у углу, чекам да ме позову поново у кадар и плачем, сатима. Моја филмска жена Стамена ("Боље од бекства"), долази у затвор да ме обавести да ме напушта и да нашег сина води у Америку. Снимам кадар, одлазим у свој угао, а сузе не престају. Не знам шта се дешава са мном. Да ли сам само концентрисан на сцену или течем сузе за неко друго време.

Ипак, живот није сасвим личио на овај филм. У њему га жена напушта, а у збиљи његова прва супруга Маја рекла је "чекаћу те"...

А ништа није слутило да ће звезда класе професора Миње Дедића (1979) имати овако трагичан пут. После три факултетске године дебитовао је у филму "Прогон", али се етаблирао као јединствена глумачка појава у своја наредна два остварења: серији "Сиви дом" 1986. и улози Шиље, а потом и у филму "Шмекер". Ипак, без обзира на своју отмену појаву и неспорну физичку лепоту, највећи део његове блиставе каријере пратили су углавном трагични ликови. Истина, ретко су били "тотални" негативци јер су увек у себи носили неку дозу људскости. Да је по узору на Станиславског, увек могао да нађе "бело у црном" и "црно у белом" показао је и у позоришту током студија: улога Тибалда у "Ромеу и Јулији" Стеве Жигона, отворила му је широм врата Југословенског драмског, које га је стипендирало од треће године и одмах по завршетку ФДУ примило у ангажман. Уз филм и телевизију, Лаушевић никада није запостављао ни театар, говорећи да је он за глумца "огроман акумулатор и последња оаза у којој још може да учи, да се бави собом и глумом".

Члан Југословенског драмског позоришта био је од 1982. до 1994. године. Прву улогу у овој кући добио је 1981. године у представи "Раскршће". На матичној сцени играо је и у остварењима "Хрватски Фауст", "Муке по Живојину", "Колубарска битка", "Баал", "Ваљевска болница", "Позоришне илузије"...

фото Архива "Новости"

Наступао је и на другим београдским и југословенским сценама у представама "Горски вијенац", "Ромео и Јулија", "Мала", "Чаруга", "Мачка на усијаном лименом крову", "Стаклена менажерија". Блистао је у свим позоришним улогама, између осталих, у представама "Кањош Мацедоновић", "Чекајући Годоа", "Лажни цар Шћепан Мали":

- Играо је кнеза Долгорукова. Када се појавио на каменим вратима Цитаделе, одједном је цела сцена добила друго значење, други тон. Лаушевић је испунио читав простор као неком чаролијом, просто се догодило оно што је недостајало тој изврсној подели и боји. Није проговорио ниједну реч, али око његове главе била је аура: као неки ореол, нешто што је заиста било видљиво и што ми, који смо били на представи, нисмо уобразили да смо видели - сећала се некадашња директорка будванског Град театра Бранислава Лијешевић представе "Лажни цар Шћепан Мали", као и његове луцидности и шарма када је принц Никола Петровић дошао на фестивал 1991. године и представу "Чекајући Годоа".

Принц Никола није могао добро да прати представу јер није познавао српски језик и у једном моменту му је глава клонула током извођења:

- Жарко је врло симпатично и спонтано прекинуо своју реплику и рекао гледајући у њега: "А господар спава!" Одмах је наставио свој текст као да се ништа није догодило, али је добио аплауз за овај гест.

Запамтила је Брана Лијешевић и како је играо "Кањоша Мацедоновића" 1989. на зидинама Старог града и како замало није прекинут трећи чин због добацивања уличних мангупа:

- Остао је професионалац до краја, ничим није показао, никаквом мимиком, трептајем, да било шта чује, или да га било шта узнемирава - сведочила је некадашња директорка, истичући да је Жарко био највећи господин међу глумцима, "искрено скроман човек, на онај дискретан начин на који су скромни само највећи уметници".

Нажалост, преломан тренутак за његов живот и каријеру десио се са улогом Растка Немањића у представи "Свети Сава" зеничког позоришта, чије је извођење нагло прекинуто на сцени ЈДП уз повике протеста. Тада су први пут Жарку упућене претње смрћу и од тада је почео да носи пиштољ са собом. И опет преплитање стварности са уметношћу: као код Чехова, пушка која се појави у првом чину мора да опали у последњем. Тај последњи чин десио се у подгоричком кафићу "Епл"...

Први пут после трагичних догађаја појавио се у Њујорку са представом Славимира Мрожека "Емигранти" пред препуном салом, у причи о Србима којима је Њујорк постао "друга кућа". Након тога више није играо у САД - посветио се сликању портрета и икона.

О његовим позоришним достигнућима сведоче и учешћа на нашем најстаријем фестивалу, Стеријином позорју. Премијерно још 1982.са представом "Раскршћа" ЈДП, као још млад и недовољно познат глумац. Већ наредне у Новом Саду опет је заиграо на Позорју, у "Хрватском Фаусту". Требало је да прође још шест година да га фестивалска публика види са ансамблом Звездара театра, у представи "Оригинал фалсификата". А онда и велика, Стеријина награда - 1990. за улогу Растка Немањића у "Светом Сави". Те исте године на Позорју освојио је и признање "Новости" за глумачку бравуру у представи "Кањош Мацедоновић" Град театра.

фото Промо

О последњим данима великог глумца, за "Новости", сведочи редитељ Милан Караџић:

- Било је готово невероватно да ће скупити снаге и устати из болнице, са свих терапија и доћи на премијеру свог филма "Хероји Халијарда". То је био његов последњи поклон публици и појављивање у јавности. Два дана после тога, договорили смо се да дође у студио и снимимо оно што нам је преостало за "Калканске кругове" - каже Караџић. - Снимали смо, цео дан је био добро, чак му је било жао што се све завршило и питао је да ли има још нешто... Било је дирљиво. Он расположен, као да му се мало повратило и расположење и снага. Али два дана касније, опет је пао у кревет, отишао у болницу и одатле се није ни враћао. Нисмо се више ни видели, био сам са његовом Анитом на вези... Ето, само ми је драго да смо на наш, радни начин провели неке последње тренутке на снимању "Калканских кругова". Урадили смо сваки детаљ из серије, све што је фалило. Толико му је било стало да све заврши, да не остане ништа што није урадио до краја...

Жарко је имао две супруге, Мају и Аниту, и троје деце - Душана, Асју и Јану.

Време и место сахране биће накнадно саопштени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације