У НЕБУ СЕ ОГЛЕДА И ЉУДСКА ДРАМА: Са вајарком и професорком Горданом Каљаловић Одановић на њеној изложби у Музеју савремене уметности

СВИ смо ми омеђени почетком и крајем, и само кроз уметност човек може да превазиђе страх од тога. Моћ да се преко уметности перципира један хармоничан свет равнотеже је фантастична. Тај свет је леп, мада не естетски, већ као баланс супротности.

Фото Зоран Јовановић

Овим речима вајарка и професорка Гордана Каљаловић Одановић проводи нас кроз своју изложбу "Непрозирност прозирног" у Музеју савремене уметности, која управо спаја трајност и пролазност, непостојаност и постојаност, компактност и разливеност, меко и тврдо, чврстo и крхко... Њених 45 скулптура, скулпторских и просторних инсталација, видеа и дела концептуалне уметности, чине другу поставку из циклуса "Уметност и личност - скулпторке из колекције МСУБ", који је осмислила др Рајка Бошковић.

Фото Зоран Јовановић

- Бела Хамваш каже да је лепота велика животна сила, позитивна животна чињеница - подсећа саговорница. - Ми лепотом треба да се боримо против зла. Уметност шири склад са природом, универзалну хармонију коју смо давно изгубили. У овом времену дистопије, кроз уметност, књижевост, музику, можемо да превазиђемо банално, ограничавајуће...

Супротности у њеним делима су присутне, јер се, како каже, и у животу све одвија у поларитетима:

- То је дијалектика постојања. Тако се најбоље обухвата целовитост ствари и појава, кроз супротстављене форме.

Велика спирална композиција од палуса, која као да лебди изнад поставке, попут заједничког именитеља, повезује све аспекте и сегменте различитих циклуса, у једну визуелну, семантичку и садржајну линију.

- Ту повезаност је изузетно деликатно осетила кустоскиња изложбе Рајка Бошковић - истиче Гордана Каљаловић Одановић, која је одмах после Олге Јанчић, представљена у овом циклусу.

На поставци су заступљени готово сви материјали - дрво, стакло, парафин, фотографија, метал, бронза, камен... Ту је и серија радова од жице, својеврсна игра светлости и сенке, од које су настала "Енергетска поља", "Заталасана поља", "Лет"...

Фото Зоран Јовановић

- У роману "Три ратна друга", постоји сцена где војник лежи у пејзажу и осећа пулсирање живота око себе, који се прелива у њега, а из њега у универзум, чији смо и ми део. И та сензација ме асоцирала да направим једно, условно речено симболичко поље. Та светлост и сенке, када се сада посматрају, излазе из поља уско визуелног и улазе у поље менталног, осећајног... То је кружни ток: од доживљаја ка интерпретацији и материјализацији, а онда поново ка доживљају и сензацији... Од свих момената у нашим животима, увек се један издвоји по свом значењу. Тако сам једном видела јато птица које трепери као море тачкица, као групација честица под снопом светлости. То је био осећај као да видим оно што је невидљиво. Хтела сам да то материјализујем. И тако је настао рад "Јато".

Капут без човека

Фото Зоран Јовановић

ДЕО поставке је и серија "празних" капута, а тумачећи ове радове, уметница каже:

- Празнином се, што знамо и кроз историју уметности, често изражавало присуство. То су форма и антиформа. Празнина је најегзистенцијалнија од свих димензија, како каже Мерло Понти. Празнина је отисак претходног живота. А празан капут, као мотив и тема, кроз књижевност се провлачио као метафора, статусни знак. Код Шекспира, у "Краљу Лиру" и "Магбету", то је прерогатив власти, и губљења власти... Одећа има велику симболичку и метафоричку вредност и даје широки спектар тумачења.

На изложби се преплиће неколико тема, а једна су примарне форме, попут облутака, које је ауторка урадила у дрвету, што објашњава:

- Нисам их радила у камену, јер би тада нарација била банална. У тај облутак, увела сам стакло, које асоцира на воду, зато што сам видела на мору, како се вода скупља у камену. Када сам завршила циклус, открила сам да постоји камење у коме се налази интерстеларна вода, која је ту од прапочетка планете, од праискона, од прачовека. Вода је живототворна, она омогућава раст, ширење, гранање, освајање неба и свемира... Са друге стране, како каже Лазар Трифуновић, примарне форме, ти облуци, покрећу питање битисања и постојања. То су архетипске форме, оне су утиснуте у колективно несвесно.

Фото Зоран Јовановић

А у радове у камену, наша угледна уметница уградила је живу, дигиталну слику (видео-рад), док је у делу, у коме је повезала камен, стакло и метал, Месец добио своју сенку, о чему каже:

- Знамо из психолошких студија шта све сенка значи. А питање да ли улазимо, или излазимо из сенке, широког је досега и дејства. Улазак у сенку, у ту драму, тајну, неизвесност, има снажну метафизичку моћ. Док је излазак из сенке повезан са радошћу живота. Долази до исијавања, рефлектовања свих оних небројених могућности које живот отвара пред јединком.

У круговима који чине рад "Огледало", огледају се небо, облаци...

Фото Зоран Јовановић

- То је слика универзума. У микросвету огледа се тај макросвет. Немачки ренесанси сликар Алтдорфер, рекао је за слику "Битка код Иса", којом доминира небо, да се у њој огледају догађаји на земљи. То је та прича да небо рефлектује догађаје на земљи. А и код Шекспира постоји запитаност да ли је природа индиферентна према људским догађајима, или је са њима повезана. Кроз небо се тако огледа цела та наша драма.

За радове Гордане Каљаловић Одановић карактеристични су чисти, сведени облици.

- Никада се нисам бавила дескрипцијом. Сматрам да је геометријска форма оно што је есенцијално. У њој сублимирамо искуство визуелног света, на најбољи начин. Тежила сам зато том прочишћеном геометризму, било да је форма кружна, овална, елипсаста, или су то хоризинтале и вертикале које су доминантне у кружећем, живом свету. Цела наша свест и психологија живота сажимају се у тој геометријској структури - закључује наша угледна вајарка.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације