СВЕ ТРАУМЕ ГЛУМАЧКОГ ЖИВОТА: Слободан Бештић поводом нове представе "Сањао сам да сам се пробудио"

ПРВАК Народног позоришта у Београду, Слободан Бештић, спреман је за нови наслов и представу "Сањао сам да сам се пробудио" (по тексу Жељка Хубача и у режији Дина Мустафића) која ће се придружити његовим другим остварењима на репертоару матичног театра - "Рат и мир", "Иранска конференција", "Зли дуси" и "Дервиш и смрт". О представи која ће бити на Сцени "Раша Плаовић" каже:

фото Д.Миловановић

- Литерарни предложак написао је Жељко Хубач, четири сна која нису тематски повезана, а једино што их везује је - позориште. У свакој сцени појављују се други ликови, док у следећој нови лик каже да је сањао претходну сцену и да је био неко други - објашњава Бештић. - То је отворена структура која је редитељу и драматургу омогућила да направи нову концепцију. Представа је прича о позоришту и у свакој сцени имамо потпуно другачије жанрове који се мешају чак и у току исте сцене. Наши текстови, такође су ушли у "ткиво" представе: шта сањамо, које су нам трауме у послу у професији. Има и један сонг у коме Катарина Јовановић пева оперску арију "сањао сам да касним представу, трчим и не могу да стигнем"... Намера нам је била да се исприча и готово лична, генерацијска прича о театру данас: чему служи и где је његова будућност. Па и како се ми у позоришној индустрији осећамо. У неким сценама текст је и визуелно подигнут на ниво немачког, хладног и сведеног театра.

о Шта сте детектовали као проблеме у функционисању савременог позоришта?

- У првој и последњој сцени највише се види: пробе се прекидају у којима се ми као глумци "приватно" посвађамо и онда говоримо како нам је у послу доста лошег текста, да морамо све на брзину да радимо, да никада не долази костим и декор на време, како нас терају да играмо болесни и да нам је преко главе редитеља који гледају само своје представе... Ту се, заправо, разоткрива позоришни механизам једне институције. Хубач је као некадашњи директор Драме, имао прилику да са друге стране, доживи различите ситуације са глумцима, техником, управницима. У самим сценама написао је једну врсту критике очајног уметника (глумца, редитеља, писца) који не може да се оствари, јер време у коме живи тражи нешто друго. Или није довољно комерцијално, или је сувише комерцијално, а није уметнички... Тако да се свака од сцена звршава - самоубиством. Урађено је духовито, уз иронијски отклон како се глумци понашају на пробама и у тим ситацијама реагују својим бесом, сујетом, заузећем. С дуге стране, и како све те службе које опслужују позориште имају своје идеје како то треба да се ради или не треба. И онда настају неке водвиљске, комичне ситуације.

о Да ли ће ова представа бити и "огољавање" театра?

- У једној сцени "изађемо" из представе, говорећи о свим оним глумцима који су били злостављани и убијани, па помињемо Миру Фурлан, Жарка Лаушевића, Драгана Максића. Усред сцене прекинемо игру, почнемо "приватно" да причамо, онда се вратимо у њу. Дакле, није тема само огољавање позоришта него и како га публика доживљава, помиње се и Жари и премијера "Краља Ибија" - када су напали глумцу која је играла мајку Иби...

о На неки начин то је и демистификација театра?

- Пирандело је писао на сличан начин и у неким нашим сценама управо је тај пиранделовски обрт. Сећам се дивне представе Паола Мађелија "Вечерас импровизујемо" у БДП. Нешто од те вештине да из постављене сцене пређеш у глумачку, успели смо и овде да урадимо врло природно. Одједном се демистификује цео процес.

о Коју врсту сопственог искуства сте уткали у ову представу?

- Овде су наше импровизације фиксиране и договорене, оне само делују као импровизације. У мом искуству највише се дешавају у процесу проба. Тако смо са Урбаном радили "Родољупце" и "Сумњиво лице", на пример. На самој представи тога нема. Имао сам искуство и са представом Николе Завишића "Играјући жртву", где смо себи могли да дозволимо да буквално импровизујемо на сцени, променимо и текст и мизансцен. Уживали смо у томе. Иначе, немам у каријери много таквих представа. Доносе радост игре, а у исто време, од глумца траже озбиљну концентрацију. Обично су то комичне ствари које иду у неку врсту персифлаже.

о Колико је неочеикавана импровизација пожељна и дозвољена у представи, а да притом не доводи партнера у нелагодну ситуацију?

- Добар је пример Зоран Радмиловић и "Радован Трећи". Та представа, колико сам чуо из бифеа Атељеа, пред премијеру је била некако стегнута. Онда је Зоран кренуо да импровизује и измишља текст... Дакле, све зависи ко импровизује. Како, са којим циљем. Захтева велику вештину, свест да глумац влада ситуацијом и да све што ради унапређује сукоб и однос. Ако неко то ради само да се покаже публици и украде поен, изазове смех или добије аплауз - такву врсту импровизације не волим и не подржавам.

о Јесте ли сведочили неким невештим и неумесним покушајима?

- У једном периоду била је чак и мода да се у неким представама глумци ноншалантно опходе, па су их у томе чак и поједини редитељи подржавали. Онда глумци крену да праве неку врсту личне параде. Изгледа глупо и уместо да унапреди ситуацију, па и писца, представа се разводњи. Одједном нека кратка сцена почиње да се развија и траје три-четири пута дуже. Публици падне пажња, глумци покушавају да буду смешни, а онда представа оде у булеварско позориште.

о Да ли глумац или гледалац има посебну врсту очекивања када је о класици реч?

- Увек сам волео да је играм класику на саврмени начин. Узбудљива је, има тако много мотива и слојева. Није писана дводимензионално, као што се често дешава са савременим текстовима. Онда све морамо сами: и редитељ и глумци, да "пунимо" оно што писац није написао. С друге стране, у класици само тражимо решења - како нешто у овом тренутку видимо и зашто је та тема важна после триста или две и по хиљаде година. Разликује се и публика. Млади обично долазе на представе са ставом "боље да гледам 'Хамлета' или 'Рат и мир' него да читам књигу". Али, има гледалаца којима не можемо само упризорити Толстоја, испричати причу, већ рећи зашто је она данас битна...

о Постоје ли границе које се не прелазе у новим читањима зато што изневеравају, понекад чак "поништавају" писца и дело?

- Границе више не постоје. У 20. веку (поготово у другој половини) авангарда је све срушила у смислу класичног театра и такви приступи ушли су у размишљање сваког редитеља. Лично, мислим да границе морају да постоје: не допада ми се кад узмемо велики текст и значајног писца и банализујемо га. Али, то зависи само од редитеља, шта он жели да извуче као кључну линију. Једино што позориште и уметност, уопште, не трпи је произвољност. Много има злоупотреба, али ни то није ништа ново. Само говори о нашим талентима и ограничењима. Као глумац видим већ на првој проби, када редитељ каже шта му је концепт, у ком правцу ће ићи представа.

о Уколико се у њему не проналази, има право на непристајање?

- Ако види да не може да допринесе том концепту, легимитно је да изађе из представе уместо да буде неко тело које иде лево и десно, изговарајући текст. Ако је нешто бесмислено, не узбуђује га и против је онога шта верује да позориште треба да буде - глумац има неписано право да каже "не". Уосталом, ни редитељ не воли да ради са онима који се не проналазе у његовом концепту. Када је о будућности реч, не бих волео да се позориште претвори у место забаве и импровизације. Али, ни да буде неки "лар пур лар" естетизам за петоро људи. Радују ме представе које имају мисао, смисао, естетику глуме и режије. Без ичег сувишног. Као што Енглези кажу - мање је више.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације