НЕМИ ЈЕЗИК ГОВОРИ ИЗ ЦЕЛИНЕ ДЕЛА: Нобеловац Јун Фосе одржао предавање пред доделу признања Шведске акадермије

У ИЗВЕСНОМ смислу одувек сам знао да писање може спасити животе, можда је чак и мени спасило живот. И ако моје писање може помоћи да се спасу животи других, ништа ме не би учинило срећнијим.

Блум

Овим је речима норвешки писац Јун Фосе, лауреат Нобелове награде за литературу која му је уручена у недељу,закључио своје предавање насловљено "Неми језик", одржано у Шведској академији.

Аутор посве особеног стила, сензиблитета, па и приступа писању, открио је како, да је пре 40 година слушао (његовим првим делима врло ненаклоњене) критичаре а не свој унутрашњи глас, не би настало готово ништа од његове, често култне и прекретничке, драмске литературе, прозе нити поезије. Одлучан је Фосе и даље у намери да се држи писања и само писања, независно од ма какве критике и награда, па макар се радило и о Нобеловој.

Своје је предавање отпочео присећањем на слику из гимназијске учионице, догађај из средњошколског доба који је умногоме одредио његов животни пут и позив. Фосе разоткрива тренутак када га је, на молбу наставнице да чита наглас, преплавио изненадни свепрожимајући осећај страха, који ће га пратити годинама, паралишући га са једне стране, али и инспиришући га са друге - подстичући га да пише. Научио је из тих искустава нешто што му омогућава да данас стане пред публику и готово без страха прочита наглас - сопствене речи!

- Било је то као да ми је, на неки начин, страх одузео језик и да сам га, да тако кажем, морао вратити назад. А ако то урадим, то не би могло бити под туђим условима, већ по мом - описао је нобеловац мотив свог "постајања писцем", и открио:

- Почео сам да пишем своје текстове, кратке песме и приче. И открио сам да ми то даје осећај сигурности, онај који је супротан страху. На неки начин, открио сам у себи место које је само моје, и са тог места сам могао да пишем нешто што је само моје. Сада, педесетак година касније, и даље седим и пишем - и још пишем са истог тајног места у себи, места о коме, искрено, не знам много више од тога да оно - постоји.

Научио је Фосе, како вели, из тог свог великог, покретачког, младалачког страха и то: да, бар за њега, постоји велика разлика између говорног и писаног, односно између говорног и књижевног језика. Први је, сматра писац, преношење поруке или информације, док књижевни језик не информише, он је више значење него комуникација, има сопствено постојање, због чега је добро писање очигледно супротност у односу на све врсте проповеди, биле оне верске или политичке.

- Захваљујући свом страху од читања наглас ступио сам у усамљеност која мање-више и јесте живот писца - и од тада остајем ту - закључио је аутор мноштва прозних и драмских дела.

Фосе, који никада није желео да пише драме - радио је само то деценију и по, а драме су му игране много и радо:

- Још увек не могу да верујем у то. Живот није баш уверљив. Као што не могу да верујем да сада стојим овде и покушавам да кажем неке мање-више разумне речи о томе шта значи писати, а поводом доделе Нобелове награде за књижевност. А то што сам добио награду, колико разумем, има везе и са мојим драмама и са мојом прозом.

Тихо обраћање, или неми језик, верује Фосе, говори углавном из целине дела, било да је реч о роману или комаду - ако довољно пажљиво слушамо, чућемо тишину, а "Само у тишини се може чути Божји глас. Можда."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације