КОТРЉАМО СЕ ПО ВРЕЛОМ КАМЕЊУ: Вељко Мићуновић, редитељ, уочи сутрашње премијере "Швејка" у БДП

СТО година од настанка славног романа Јарослава Хашека "Доживљаји доброг војника Швејка", његова позоришна верзија наћи ће се сутра премијерно на сцени Београдског драмског: представу под називом "Швејк" (са Озреном Грабарићем у главној улози) режирао је Вељко Мићуновић, коме је ово пети ангажман у истој кући. Новом наслову претходиле су представе "Живот је пред тобом", "Смрт трговачког путника", "Анђели чувари" и "Демократија".

FOTO: Predrag Mitić/N.Skenderija

Редак наслов на овдашњем репертоару (за разлику од земаља бивше Југославије) био је изазов за нашег редитеља који веома успешно и пажљиво гради уметничку биографију, бирајући с добрим разлогом и писце и дела.

- То је вероватно највећи антиратни роман икада написан. На трусном подручју живимо већ деценијама, а откако сам се договорио да радим ову представу, букнула су још два рата у Европи - каже на почетку разговора Вељко Мићуновић. - Покушао сам да учитавам неку своју причу, унутар оне Хашекове о личној одговорности појединца у систему, шта то он носи и може да изнесе на својим плећима.

о Кажете да је то прича о "евримену", сваком човеку у сваком времену?

- Швејк је не само "евримен" него и наш савременик. Надам се да ће се то и осетити у представи. Крећемо од атентата у Сарајеву, идемо дубоко и одмотавамо тај тепих који стиже готово до наших ногу данас. У неким сегментима смо јако актуелни, у неким свевремени, негде и на рубу политичке коректности. С друге стране, инсистирао сам да се држимо жанра и "гурамо" сатиру. Да она стално испливава и одржава се на површини, заправо, причајући о уметности преживљавања у сваком времену. Небитно да ли је реч о Првом или Другом светском рату, да ли је то нека мука или невреме, до када се то простире - мали човек је принуђен да се довија попут неке јегуље. Да проживљава и преживљава и да олакшава себи хумором. Јозеф Швејк је за мене један од најдивнијих јунака у литератури јер је потпуно посебан: није херој већ човек са неком својом изврнутом и апсурдном логиком, само њему знаном, која гледаоца увлачи у вечно Хашеково питање да ли је Швејк идиот или геније. И да ли се као риба провлачи кроз све те системе случајно, или је то један савршени пазл...

о Шта ће у вашем тумачењу доминирати?

- Озрен је тачно скенирао да нисмо у неком херметичном концепту који нагриза систем и у својој херметичности сам је себи довољан, али ни онако како се углавном радио Швејк - мало пучки и забављачки настројен, од вица до вица. Напротив, мислим да смо тематски фокусирани, а да нам ситуације које правимо дају тај сатиричан однос. Публика може да представу схвати лековито и да се смеје. Ипак, и да осети трагикомичност која ми је била нужна: онај ковитлац који у већини представа покушавам да правим...

о Да ли је стално ратно стање цивилизацијско проклетство? Нека "кафкијанска нит" везује већину ваших представа.

- Болно је, али и отрежњујуће. Живимо у парманентном жаришту и на том врелом камењу некако се котрљамо, мислећи да држимо ствар под контролом, а чини се да су ствари све ужареније. "Кафкијанско време" за мене је инспиративно и у "Швејку", у апсурду који преплављује савремену цивилизацију. Супротстављање великих сила доводи до парадокса, готово до вица, до ситуација које обичном свету постају и смешне. Нажалост, у својој суштини веома је тужно. Зато у "Швејку" нема много психологизације - то је галерија типова у разним ситуацијама. Проводе нас кроз швејковски караван у коме сведочимо различитим временима.

о Свако време има свог Швејка?

- Због тога он и јесте наш савременик. Неко који с једне стране трпи, с друге шурује, с треће забавља, а с четврте - нема ништа против. Зато се и постављају нека велика питања. Колико као појединци из свега тога излазимо оштећени? Глава нам је као на неком билијарском столу: само ударамо од мартинеле до мартинеле. Хоћемо ли преживети и успети да не полудимо, нисам баш сигуран. Али, да олакшавамо себи смехом који је често и отрежњујући, мислим да је нужно.

о Наслов сте свели на једну реч?

- То је због концепта, јер драматушки не користимо само Хашека него и Брехта, као и неке друге савремене материјале. Наравно да је Хашек база и одредница.

о Ваши "Очеви и оци" у Народном позоришту доживели су бројна признања, гостовања и несмањено интересовање публике за свако извођење?

- Можда је био ризик због баласта који је стварала представа Атељеа 212, настала у невремену деведесетих када је прича са одласком младих у рат била врло актуелна. Наша представа има потпуно другачије визуре и зато је нашла свој пут. Естетски је пронашла лични печат, а с друге стране, сачували смо оно што је оставио велики Селенић. Ми смо причу само мало "погурали" у данашњи контекст, желећи да ствар само осавременимо. Исти су нам односи, исти очеви, исте недоумице и размирице. До фаталности. Као и некада, различити политички ставови, такође до - фаталности. Наша располућеност живи до дана данашњег.

о Шта је ваш следећи редитељски задатак?

- у Српском народном позоришту почињу у марту пробе "Искупљења" Бране Шћепановића. Главну улогу играће Борис Исаковић. Диван роман, неправедно запостављен, тумачи ко су наши хероји и прича о увек актуелном прекрајању историје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације