ВОЛЕО СВЕ ШТО ЈЕ ЛЕПО У ПОЗОРИШТУ: На вест о смрти Јурија Соломина, великог глумца и руског "оскаровца"

У КЛАСИЦИ је све савремено. И мисли и речи. У делима Островског, Пушкина, Толстоја, Гогоља, Достојевског... свака реч је савремена. Из године у годину, све више волим руски језик - овако нам је "у перо" говорио велики глумац, редитељ и уметнички директор Малог театра у Москви, најстаријег позоришта у земљи, Јуриј Соломин.

фото Shutterstock

Било је то, сад већ давне 2002. године, када је наше Народно позориште гостовало са "Галебом" (у режији Стеве Жигона) у главном граду Русије, да би годину дана касније домаћини узвратили посету, долазећи на београдску сцену са истим Чеховљевим делом. Ових дана у Москви је преминуо Јуриј Соломин (89), заслужни уметник СССР, министар културе у време Јељцина и једини руски "оскаровац" - тихо, у сну, два месеца после можданог удара.

Јуриј Мефодијевич Соломин рођен је 18. јуна 1935. године у Чити, у породици професионалних музичара. Сибирац из Забајкала учио је глуму у Вишој позоришној школи "Шчепкин" при Државном академском малом позоришту. Дипломирао је 1957. и примљен у ансамбл, а и његов брат Виталиј био је, такође, истакнути глумац.

фото Профимедија

Позоришну славу стекао је 1966. играјући Хлестакова у представи "Генерални инспектор" по Гогољевим мотивима. На сцени Малог театра остварио је више од педесет рола, док је за улогу Фамусова у представи "Тешко од памети" добио и Државну награду Русије. Остале су запамћене његове глумачке креације у представама "Понижени и увређени", "Дубина", "Сирано де Бержерак", "Живи леш", "Молијер"... Од 1980. почео је да се ангажује и као позоришни редитељ. У Бугарској је дебитовао са комадом Островског "Шума", а његов потпис носе представе у Малом театру, између осталих, "Галеб", "Три сестре", "Моћ таме", "Лукавост и љубав".

На филму се први пут појавио 1960. играјући инжењера Павела Каурова у "Бесаној ноћи". Нека од најпознатијих остварења на филмском платну су у ТВ филму "Ађутант Његове Екселенције" (1999. објавио је и књигу "Од ађутанта до његове екселенције"), "Инспектор кривичне истраге" и, наравно, улога Арсењева у филму Акира Куросаве.

Јапански редитељ говорио је за Соломина да је "уметник који може да одигра све", што је и показао у готово шездесет филмова и ТВ серија. Награда Оскар стигла је управо за Куросавин филм "Дерсу Узала" 1976. године, у конкуренцији најбољих страних остварења. Са истим насловом гостовао је и на Фесту 1977, а велики руски уметник добитник је и Плакете југословенске кинотеке за изузетан допринос филмској уметности. Занимљиво је да је током неколико наступа Малог театра у Јапану, Соломин упорно убеђивао Куросаву да у Малом театру режира неку представу. Иако никада није радио у позоришту, па и поред чињенице да је већ увелико био болестан, Куросава је пожелео да постави "Идиота" Достојевског, пошто је (1951) снимио истоимени филм. Нажалост, смрт га је у томе спречила.

фото Профимедија

Јуриј Соломин је је до последњег дана имао неприкосновени углед у отаџбини, а као управник (од 1988. године до наших дана) био је изричитог става да уметнички садржаји најстарије позоришне куће подразумевају сасвим јасну естетику:

- Када модернизујемо класику не можемо да је обучемо у свашта. Видео сам један Чеховљев комад, чини ми се да је био "Вишњик", где се радња дешава у близини тоалета, на улици поред пута, а глумци су обучени у прње. Имао сам утисак да се и смрад шири са сцене. Против тога сам да редитељ "исправља" једног Чехова! Да сам власт, дисквалификовао бих га као у спорту. То је гнусно. Довољно је несреће и бола у свакодневном животу, не треба га тражити на сцени и то тамо где му није место - причао је у разговору, за "Новости", славни уметник.

На питање какве квалитете треба да има писац да би за живота постао класик (као што је био случај са Островским, на пример), Соломин је одговорио:

- Треба, пре свега, да има поштење и таленат. Драмски писац Виктор Розов постао је класик још за живота. Апсолутан класик је и Солжењицин. Извели смо 1989. његов комад о убиству цара Николаја Романова, а сада размишљам да га вратимо на репертоар. У то време било је и страха због извођења, али са пуно поноса могу да кажем да смо га играли шест сезона пред пуном салом! Како су се сазнавали нови детаљи о убиству, тако смо их убацивали у представу. Не памтим такву тишину у публици, понекад смо се чак питали има ли иког у сали...

Позоришни бард открио нам је и да не воли савремене комаде са два-три човека на позорници, називајући их међусценама које су погодне да се зараде паре, али да у Малом театру то не могу себи да дозволе. Уз комплименте представи Стеве Жигона, велики Јуриј Соломин нагласио је и ово:

- Не морам рећи да има много ствари које нас спајају. Између осталог, словенство и драматургија. Знам да се у Југославији пуно гледала руска класика. Наша веза је позоришни језик. Радујем се вашој јединственој школи и имам велико поштовање према вашим ауторима - истакао је Соломин и додао уз осмех: - Уверио сам се да су глумци добри, а глумице и лепе. Волим све што је лепо у позоришту...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације