ВЕРНИ ЧУВАР ПЛАМЕНА УМЕТНОСТИ: Поводом одласка писца и академика САНУ Горана Петровића

Јана Алексић

28. 01. 2024. у 15:30

ИЗНЕНАДНИ одлазак писца и академика Горана Петровића представља ненадоместив губитак за српску књижевност и културу. Сходно тужном поводу, наша је дужност, међутим, да сагледамо размере добитка који су Петровићева појава и књижевно дело донели многим његовим читаоцима у Србији и широм света.

ВЕРНИ ЧУВАР ПЛАМЕНА УМЕТНОСТИ: Поводом одласка писца и академика САНУ Горана Петровића

Фото Н. Бабић

Горан Петровић је писац овенчан многим наградама и признањима, што за појединачна дела, што за целокупно стваралаштво. Да је, на пример, добио Нобелову награду и тиме у нашим и у очима светске јавности уздигао српску културу и књижевност, размишљала сам како би то обично штуро, језгровито образложење било конципирано. На пример: за уметничко промишљање путање времена и човека у различитим историјским манифестацијама и надоградњу жанра историографске метафикције вештом комбинацијом поступака традиционалне и модерне прозе.

Поверење и признање за наше прилике и време несвакидашње великог броја читалаца различитих профила и сензибилитета, Горан Петровић завредео је можда већ тиме што је приповедачки уверљиво оцртао духовне координате српске и опште историје који представљају незаобилазан литерарни допринос философији историје, а, изнад свега, што је сондично истражио бескрајно мноштво унутрашњих нивоа човека баченог у време, који оспољавајући карактеристике историјске епохе, уједно открива и своје ванвременско лице. Дијалектика човека и времена водила је причу Горана Петровића.

Међутим, поред завидног приповедачког умећа, Петровић је неговао веома деликатан однос према језику. Прича и језик приче за њега су нераскидиви, јер је приповедање интензивније од многих других писаца разумео као обликотворни процес који се одвија у језику. Будући одушевљени читалац речника и стваралац префињеног језичког осећаја, он је у своме приповедању настојао да исцрпи што више из лексичког и морфолошког фундуса српског језика, а тиме пажњу својих језички осиромашених савременика усмери на његово богатство и изузетне креативне потенцијале.

У списатељској скрупулозности стиче се утисак као да су му на памети увек били приповедачки принципи које је Андрић формулисао у есеју "Белешке за писца" непрестано усавршавати и глачати своју реченицу, никад не бити у потпуности задовољан написаним, јер се у задовољству крије најгора замка за сваког писца. Читајући Петровићева приповедачка и романсијерска остварења, без обзира на то да ли је реч о друштвено-историјским романима у којима свет фантазије и имагинације надилази просторне и временске границе, попут Опсаде цркве Светог Спаса, Ситничарнице "Код срећне руке" или Испод таванице која се љуспа, или дела посвећена естетском преображају човека и света, кроз наговор на алтернативно постојање, као у роману Атлас описан небом, или у збирци приповедака Острво и околне приче, те сугестијом судбинског осврта на минорне или скривене светове за дубокосежне духовне и психолошке увиде, у приповедачким бисерима књига Ближњи и Разлике или у картографским мапама за проналажење симбола паралелне духовне стварности педантно исцртаним у романима Папир и Иконостас, бива нам кристално јасна универзална мисија писања и висина улога талента, надахнућа, самопрегора и вештине самог писца.

Петровић је начинио уметнички подвиг да приповедањем заузда пролазност и отуђење, да ублажи и сагори токсичне талоге епохалних искустава, указујући на заборављене вредности, које овај живот чине вредним живљења и превазилазе нашу смртност. Красила га је изузетна приповедачка способност да открије невидљиво у видљивом, безвремено у временском, светог у профаном, и да укаже на скрајнуте суштине које, упркос свим поражавајућим очигледностима на нашем суженом и површном хоризонту, овај свет могу чинити бољим местом за живот а које нам је, кроз књижевност и свеколику уметност, увек пружено да освојимо.

Поновно откривање суштина и њихова делотворна животна реактуализација одиграва се већ онда када се изместимо из празне буке свакодневице и читалачки зађемо у књижевне вртове које је Петровић за нас великодушно аранжирао. Наречени уметнички подвиг, ако говоримо из угла савремености, у бити је парадоксалан, и у тој парадоксалности трагичан. Несумњиво да је Горан Петровић тога све време био свестан. Међутим, то га није обесхрабрило да у књижевност инвестира целу своју личност. Управо из тог подвига израста Горанова аутопоетика. Он поетички формулише оду књижевности и уметности као нечему што је скривено а можда највеличанственије у нама, да бисмо заправо остварили насушну пуноту времена, и као припадници једне културе, цивилизације, а надасве, као људи. Петровић је у савременој књижевности пружио правоснажне путоказе за суочење са изазовима пролазности, превасходно оне која је друштвенополитичка, споља наметнута .

Он маестрално одсликава историјски мизансцен, његове магистралне токове, али и маргиналне, мање познате наративне нише, у којима се у пуној мери испољава људско, уједно и врло динамично и непроменљиво. Зато његов наратив о човеку није изазван искључиво рехабилитацијом хуманистичких вредности, већ потребом да оправда стваралаштво. Преузимајући на себе, нимало охоло и ташто, улогу верног чувара пламена уметности и браниоца човечности, Петровић је, као писац, објединио сва три нивоа или модуса људске егзистенције, које је својевремено поставио Серен Кјеркегор, а то су естетска, етичка и религиозна егзистенција. И овде препознајемо сродност писца са начелима саме његове поетике. Неуморно и посвећено он је изграђивао симболичку стварност лепоте, пун ведре наде, да је прича најлепша понуда љубави. Његово дело створило је моћну читалачку заједницу и зато остаје у свим будућим историјама књижевности.

Овдашње прилике изискују обазривост у процени естетских домета и културног значаја нечијег књижевног стваралаштва, посебно ако имамо на уму некога изузетног. Са Гораном Петровићем тај притисак обазривости и обзирности сасвим је излишан, јер је он писац, слободно можемо истаћи, са великим почетним словом, будући да испуњава све наше претпоставке, позитивне традиционалне предрасуде и очекивања о томе шта је то бити писац. Препознавши сродност писца са начелима саме његове поетике, ми, као Горанови срећни савременици, можемо да посведочимо оно древно начело о говорнику: vir bonus discendi peritus. Горан Петровић је био добар човек вичан приповедању, јер је у његовом случају врлина изједначена са приповедањем. Био је један од најсолиднијих и најчеститијих људи у нашем друштву, а то заиста значи да је био Писац са великим почетним словом

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (0)

ДВАДЕСЕТ ГРАДОВА ОБОГАЋЕНО УРБАНИМ ВРТОВИМА У ОКВИРУ ПРОЈЕКТА : „Никло као ја“