АНА ЈЕ УБИЛА МУЖА, А ОЛФА ЗАРАТИЛА СА ИСЛАМСКОМ ДРЖАВОМ: На Фесту две драматичне филмске приче о истинитим догађајима (ФОТО/ВИДЕО)

ОВОГОДИШЊИ ФЕСТ обележило је неколико филмова базираних на истинитим, драматичним догађајима, а међу њима су две приче у чијем фокусу су жене и чији су редитељи такође жене.

Фест

 У питању су хрватско-српска копродукција "Само кад се смијем", редитељке Вање Јуранић, и тунишанско-француско-немачко-саудијскоарабијска копродукција "Четири ћерке", редитељке Каутер Бен Ханија.

Остварење "Само кад се смијем" инспирисано је породичним убиством у Задру, које је потресло суседну Хрватску, 2005. године. Вања Јуранић испричала је причу о породичном насиљу, које је кулминирало убиством мужа ножем, а улоге играју Тихана Лазовић (добитница Златне арене у Пули за ову улогу и Сребрног Ориона), Славко Собин (добитник Сребрног Ориона), Јасна Ђуричић...

Фабула је базирана на животној причи Задранке Ане Магаш, удате за Луцијана, момка из богате задарске породице, чији је отац Јосо био један од челника Танкерске пловидбе и функционер КК Задар. Ана је имала завршену средњу школу, а Луцијан је био инжењер у Танкерској пловидби. Она је иза себе имала одрастање уз оца тиранина и породични модел који је очигледно прекопирала градећи своју породицу. Волела је пријатеље, дружења, била је весела. Луцијан је био озбиљан, амбициозан, на послу одговоран, а кад попије прек. Последње године брака, како се чуло током суђења, обележиле су сталне свађе, Луцијанова жеља за надмоћи и вређања. Једном јој је прислонио пиштољ на чело кад је дошла да га тражи у кафићу, где је седео са пријатељима, а други пут ју је пијан, на свадби њеног рођака, гађао пивском флашом.

Иако су Магашеви сведочили да су снаху добро прихватили, њихов однос се можда најбоље види из изјаве оца Јоса да јој "нису приговарали зато што није факултетски образована", иако у њиховој кући "само пас нема факултет".

Кадар из филма "Само кад се смијем"Foto: Фест

POGLEDAJ GALERIJU

Брак је био на рубу развода и Магашеви су водили паралелне животе, када је Ана, уз претходни договор са супругом, 19. марта 2005. изашла са пријатељима. Луцијан је у једном тренутку упао пијан у клуб и почео да је удара и вређа, да би одјурио кући. Ана је пошла за њим, али није хтео да јој откључа врата. Лупала је и молила, а када ју је на крају пустио, измлатио ју је још у предсобљу, уз ужасне увреде, о којима је сведочио комшилук. Мислећи да је све прошло, Ана је пошла у кухињу да пије воде и зачула иза себе глас: "Сад ћеш видети што је мушкарац!"

Уследило је нови насртај, лева Луцијанова рука око врата и стезање, док је десном пробао да јој држи ноге. Ана је иза Луцијанових леђа напипала нож и забила га мужу у леђа. Убод оштрице дугачке 15 центиметара био је смртоносан.

Прво је осуђена на девет и по година затвора, уз образложење пресуде о ком је данима полемисала цела Хрватска. У њему је писало да је "увредила мужевљево достојанство и част" јер је у клубу плесала са другим мушкарцем, као и да је сама испровоцирала агресију наваљујући да уђе у кућу, уместо да пусти Луцијана да преспава и охлади се. Суд је као отежавајућу околност узео Ани то што је сину "прекинула нормално детињство". Виши суд је оборио ову пресуду, а у поновљеном поступку Ана је осуђена на осам година због прекорачења нужне одбране. На крају је Врховни суд преиначио казну на пет, да би је тадашњи председник Стипе Месић помиловао после три и по године.

Старатељство над сином припало је породици Магаш. Ана је остала и без стана јер је окарактерисана као "недостојна наслеђивања". О Ани Магаш снимљен је документарни филм после изласка из затвора у Пожеги - "Знак на Кајину".

Други филм који је потресао београдску публику јесте тунишанско документарно остварење "Четири ћерке", награђен Златним оком за најбољи документарни филм на Фестивалу у Кану, као и на фестивалима у Филаделфији и Чикагу. Филм је номинован за Оскара у категорији документарних остварења.

Снимљен је по истинитој причи Тунишанке Олфе Хамроуни, из Суса, самохране мајке, која је, радећи као чистачица, отхранила четири кћерке. Две најстарије, у тинејџерском добу, Гофран са 16 и Рахму са 15, заврбовала је Исламска држава и данас се налазе у затвору у Либији. Ухапшене су 2016. и прошле године осуђене на по 16 година тамнице. Са Гофрам у затвору одраста и њена девојчица, која пуних осам година није изашла изван затворских решетака!

Foto: Фото: Фест

POGLEDAJ GALERIJU

У филму врло отворено и храбро о својој судбини говоре мајка Олфа и млађе кћери Аја и Тајсир. Оне причају о мужу, односно оцу, алкохоличару и насилнику, од ког су морале да побегну. Мучећи се са великим сиромаштвом, мајка је изузетно строго и уз пуно батина, преносећи научени трансгенерацијски модел понашања, васпитавала девојчице. Међутим, временом и сама постаје жртва ванбрачног мужа, за ког се накнадно испоставља да је сексуално злостављао њене кћери.

Застрашена да јој кћери не крену "путем греха", Олфа се обрадовала када се у граду, после "Арапског пролећа", појавио исламски проповедник. Како је касније сведочила, тада још нису знале за постојање Исламске државе. Допало јој се и да кћерке носе никабе више него "готик" мајице са мртвачким главама.

Пошто је радила у Либији, са собом је повела и њих, да би могла да их контролише. Када је прва, Гофрам, побегла у камп Исламске државе, Олфе се обратила полицији за помоћ и у страху да ће са собом повући преостале девојчице. Обраћање је било без успеха. Вратила је породицу у Тунис, али је убрзо побегла и Рахма и удала се за Нуредина Шушана, који ће постати "мозак операције" терористичког напада на туристички ресорт код Суса, 2015.

У америчким ваздушним нападима на Сабру Шушан је погинуо, а Рахма је мајци послала поруку да се за њу моли јер можда неће преживети. Ипак, преживеле су и Гофрам и она, и пребачене у војни затвор. Од тада, Олфа иступа јавно, у нади да ће тунишанске власти тражити изручење њених кћери, не би ли казну служиле у својој земљи.

Осим Олфе, Аје и Тајсир, у филму се појављују и три глумице, од којих је једна позната египатско-тунишанска звезда Хенд Сабри. Она у појединим сценама глуми управо мајку, у сценама у којој је реалној Олфи тешко да говори.

Тунис, иначе, важи за земљу која је дала највише џихадистичких терориста на свету. Према проценама УН, у моменту када су Гофрам и Рахма ухапшене, 2016. године, било их је више од 5.500 између 18 и 35 година, од чега око 700 жена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације