ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА, ЈЕР НИШТА ИЗ ЊЕ НИСМО НАУЧИЛИ: Са промоције романа "Нон-Уи", Лидије Димковске

ЈЕДАН стварни догађај с путовања Сицилијом био је инспирација књижевници Лидији Димковској да напише роман "Нон-Уи", који је у преводу с македонског Ирене Шентевске, објавила издавачка кућа "Доказ".

В.Ц.С.

На промоцији Димковска је испричала анегдоту која је створила њену јунакињу Недјељку, тј. Неду (Нон-Уи).

- Нас неколико пријатеља из Словеније возили смо се минибусом у Кастеламаре дел Голфо и причали на словеначком, када нам се обратио возач на некој верзији енглеско-хрватско-италијанског језика. Рекао нам је како је његова мајка Недјељка родом из Сплита, после рата се удала на Сицилији, а он је препознао сличан језик. Мајка је само два пута током живота обишла родни град и због тога је патила. Казао нам је и да је Кастеламаре дел Голфо, у близини Палерма, био познат по најжешћим обрачунима мафије када се Недјељка ту доселила, али сада је све мирно. Дуго сам размишљала о овој жени, била сам опседнута питањем како је живела а да је само два пута посетила родни град. Јер, ја сам седам година живела у Румунији, сада живим у Словенији, и сваких неколико месеци морам у Македонију - открила је Лидија Димковска.

Да би замислила своју Неду (Нон-Уи, како ју је звао професор француског у гимназији) у реалном амбијенту, књижевница је боравила месец дана у Сплиту, тражила буџаке у којима је Неда могла да борави, ходала је ривом којом се и она кретала, завлачила се у подруме Диоклецијанове палаче, где се Недјељка први пут пољубила. Била је то, како је казала, 2016. година, када је велики талас избеглица и миграната преплавио Европу и када је та иста Европа, реагујући на највећу избегличку кризу, почела да приказује и фашистичко лице. Са знацима фашизма срела се и у Сплиту.

- На сплитском стадиону осванула је једног јутра "свастика", баш као и у мојој згради, у лифту, али и у многим другим зградама у граду - каже Димковска. - "Слободну Далмацију", лист чији је излазак првог броја својевремено поздравио цео антифашистички Сплит, напустио је Борис Дежуловић. Све је то утицало на мој роман, јер Недина унука, такође Неда, управо у том периоду одлази да види бакин град. И схвата да се историја понавља, а да ми ништа из ње не учимо.

Македонска књижевница је у Далмацији упознала и француског конзула, чија је мајка својевремено у овај град дошла као туристкиња, заљубила се и у њему остала. То јој је послужило као окосница за ликове Вида, Нединог гимназијског професора француског, ког су усташе убиле у Јасеновцу, и његове супруге Шарлоте.

В.Ц.С.

Такође, Карло, Недин муж, Италијан, био је припадник прво Мусолинијевих фашистичких јединица, које су до 1943. држале Сплит под окупацијом, а затим је пребегао у партизане и био у одреду "Гарибалди", који је учествовао и у ослобађању Београда.

Лидији Димковској било је важно, како је рекла, да створи добар историјски и документарни контекст, да нас подсети на Други светски рат, који је завршио заборављен, у уџбеницима историје, и на антифашистичку традицију. Тако је настао овај епистоларни роман, базиран на преписци баке и унуке. Али, како је истакла преводитељка Ирена Шентевска, то није само трансгенерацијска прича о две жене које спаја крв и судбина, већ и прича о историји Југославије и савременој Европи и изазовима са којима се носи. Уједно је и прича о томе шта је значило бити жена у 20. веку, прво у окупираној Далмацији, где су људи током рата једва излазили из кућа, а затим на Сицилији, где деца нису смела ни на улици да се играју да не би страдала од магијашких рикошета.

Уз то, ово је роман о идентитету. Јер, са селидбом, како је рекла ауторка, релативизује се и идентитет. Док је живела у Македонији, причала је на македонском, осећала се Македонком. Када се преселила у Румунију, почела је да сања на румунском. У кући је, са мужем Словенцем, такође причала румунски. А онда се одселила у Словенију и почела да говори словеначки. Међутим, никада није престала да пише на македонском. Њена Недјељка у старости, под утицајем алцхајмерове болести, заборавља италијански, који је говорила 60 година, и прича само на хрватском.

- Знала сам у Шведској румунску песникињу која је оболела од исте болести. Више не говори шведски, заборавила га је, служи се само румунским. Када јој пријатељи оду у посету, морају да воде преводиоца. Када човек промени језик, промени се и као особа. Желела сам да истражим колико су миграције срећан избор у животу једног рањивог људског бића и дошла сам до поразног закључка да мигрант умире као мигрант - закључила је Лидија Димковска.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације