МЛАДИ ТРАЖЕ ОДГОВОРЕ ЈЕР СУ ИХ ПОГРЕШНО УЧИЛИ ИСТОРИЈУ: Слободан Шнајдер о "Анђелу нестајања" и томе како нам несахрањена прошлост пије крв

АНЂА БЕРИЛО, јунакиња мог романа "Анђео нејстајања", фиктиван је лик, али стварнији од многих стварних. Она мисли оно што мислим и ја и не одустаје од идеала. Ја сам левичар и умрећу као левичар. Ако уопште буде будућности света, сигуран сам, биће то нека врста социјализма, али не онаквог какав смо упознали, рекао је један од најпознатијих и најпревођенијих писаца у бившој Југославији Слободан Шнајдер, на промоцији најновијег романа, који је у Србији издала Академска књига.

В.Ц.С.

Пред пуном салом Дигиталног омладинског центра Градске библиотеке у Новом Саду и публиком која је носила беџеве са фотографијом Жоржа Скригина, са корица српског издања књиге, Шнајдер је признао да се пред последње изборе у Хрватској, када је јавно рекао како је за њега једина левичарска партија Радничка фронта, нашао у истој ситуацији у којој је био Крлежа, када је двадесетих година дао глас Комунистичкој партији, "једној прогоњеној секти". Такође је навео да му је драго јер његову књигу читају и јављају му се млади:

- Млади људи траже одговоре на питања јер су их учили криво, они желе да схвате шта је заправо било, будући да је реч о њима, а не о мени. Мени је одавно све јасно. У књизи постоји пет-шест лајт мотива, којима покушавам да покажем како је Загреб имао своју добру страну. Наша историја је била клацкалица и никада не можете бити сигурни на коју ће страну превагнути. Рецимо, имали смо случај загребачког "Чаробног брега", када је лекар, књижевник и новинар Миливој Дежман иницирао градњу санаторијума за лечење плућних болести Брестовац, за своју љубав, глумицу Љерку Шрам. Љерка је претходно побегла у Нови Сад да једним новосадским тенором, али се вратила Дежману. Он је ишао у Давос да копира болницу из Манове књиге и остави Загребу нешто добро. И Макс Лубурић је ишао у иностранство и такође је оданде донео скице и техничке цртеже, али за логор. Он је у логору Захсенхаусен, крај Берлина, скицирао модел за Јасеновац - казао је Шнајдер, сликовито описујући "историјску клацкалицу".

В.Ц.С.

Осим Анђе Берило, главна јунакиња његове књиге је и једна кућа са становима у најам, у којој је Анђа имала девојачку собицу, згодну за скривање. Тако је једне ноћи у њој илегално преспавао Тито. Та двоспратница, као што је рекла књижевна критичарка и универзитетска професорка Владислава Гордић Петковић, чита снове својих сневача, али и сведочи понашању и животним околностима станара. Сведок је смрти јеврејског дечака ког усташе бацају кроз прозор, али и избацивања српских комшија, које се по наредби селе јужно од Илице. И док им једни помажу и згражавају се (као и сама кућа) над њиховом судбином, други коментаришу: "А ко зна зашто је то боље".

- Трудио сам се да прикажем ствари без омекшавања. Несахрањена прошлост, да цитирам наслов књиге Ласла Вегела, диже се као вампир и пије нам крв. Загреб се зна наругати (усташама), зна бити праведан и показати боље лице. У мојој књизи се дешавају неке ствари које делују као чиста фикција, али за њих имам доказе. Оно што вам се чини да је фикција, можда је реално, и обрнуто. У књизи се одвија борба између надахнутих и опседнутих, којој сведочимо и данас - констатовао је Шнајдер.

Он је споменуо и читатељку која га је упитала колико у књизи има самоубистава. Када јој је одговорио девет, узвратила је: "Има их десет. Десето је самоубиство државе!"

Роман обухвата историју Загреба и Југославије непосредно пред Други светски рат, за време НДХ, као и непосредно после рата и у време Голог отока, али и касније.

- "Анђео нестајања" за Шнајдера је исто што је "Неопланта" за Ласла Вегела - казала је Владислава Гордић Петковић, и додала да су сва три његова романа, и "Морендо" и "Доба мједи" и "Анђео нестајања", комплементарни. - Увек имамо људе којима управља историја и оне који постају случајни или драговољни чиниоци историје. Имамо кратак спој међу онима који се не воле, затим градацију зла, насиља, промене, као и суочавање са документарним и сновидним... За Шнајдера, "рат је страшно пијанство".

Књижевник Ласло Вегел констатовао је да је Шнајдерова књига "фреска овог века, саграђена лукаво и интелигентно, са мозаичком структуром".

- Преко историјске перспективе, роман говори о садашњости. У једном тренутку сам поверовао историчарима да је са падом Берлинског зида завршен двадесети век. Међутим, ми данас, у двадесет првом веку, доживљавамо агонију двадесетог. Шнајдерова Анђа Берило, за разлику од многих, не прихвата да мења своју биографију, задржава идеале и илузије. Књижевници данас говоре о изгубљеним илузијама, Шнајдер једини говори о гајењу илузија. Он остаје веран себи, остаје последњи левичар који враћа машту и имагинацију левице - казао је Вегел.

Он и Шнајдер сложили су се са тезом једног од најпознатијих мађарских писаца Петера Надаша да је 1968. била последњи европски демократски покрет. Шнајдер искрено верује да ће свет дочекати своју нову шездесет осму.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације