СВОЈ И НЕПОНОВЉИВ, ТИХИ ПЕРФЕКЦИОНИСТА: Монографија "Герослав Зарић Гера, Чаробњак сцене" Живадина Митровића

Вукица СТРУГАР

03. 06. 2024. у 12:01

ЈЕСТЕ у свом послу постао ауторитет, мајстор, професор и арбитар. Јесте да му данас решења вероватно слећу на руку као припитомљене птице. Но, уз све то истиче га и издваја још једна ретка особина, а то је презир према линији мањег отпора. Никад није ишао њоме. Ниједном није поновио исто решење. Није се враћао на истоветну, раније проверену сценографску поставку. Непоколебљиво је одолео понављању и ликовној аутоцитатности, нарочито у случају када је више пута радио исти текст... Зовем га тихи перфекциониста зато што у његовом раду нема ничег разметљивог, нема никакве позе, он је човек који тачно зна шта ликовност значи.

СВОЈ И НЕПОНОВЉИВ, ТИХИ ПЕРФЕКЦИОНИСТА: Монографија Герослав Зарић Гера, Чаробњак сцене Живадина Митровића

фото Н.Скендерија

Овако о једном од најзначајнијих савремених сценографа сведочи Вида Огњеновић у књизи "Герослав Зарић Гера, Чаробњак сцене" Живадина Митровића. Међу корицама ове богато илустроване монографије, није само реч о око 200 (изведених) сценографија, педесетак признања, (између осталих, осам годишњих Стеријиних награда и девета за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе), већ и свему ономе што је овог уметника стварало, брусило и обликовало.

- Рођен сам и растао у Милутовцу, у брежуљкастом шумадијском пејзажу, окружен старим врбама и чворноватим чокотима винове лозе, који су дечјој глави стварали свет вила и вилењака - открива Зарић како су настајале прве бајковите слике из којих ће целог живота маштом бојити своју непресушну инспирацију.

фото приватна архива

Плакат за представу "Кир Јања"

Приповеда и да нико у његовој фамилији није сликао, али је отац свирао виолину и имао свој оркестар. Ипак, верује да је на њега посебно утицала очева потреба за естетиком: једини у селу уместо бетонске ограде засадио је дугачку алеју туја и шимшире, које Гера и дан-данас шиша и обликује као скулптуре...

Још пре поласка у школу, испред сеоске продавнице у прашини је дрвцетом исцртавао животиње, а због уверљивости цртежа од мештана је добијао бомбоне, па у шали кеже да су то били његови први хонорари. Већ са 14 година отиснуо се од куће да у Нишу упише средњу уметничку школу. Живео је у изнајмљеним собицама, без воде и грејања, са чесмом у дворишту, као и многи из његове генерације. Хватао је призоре у пролазу, одлазећи увече на железничку станицу да црта заспале путнике. Ни њему ни другарима, ништа није тешко падало - мислили да само тако и могу постати велики уметници.

фото приватна архива

"Виловњак од западних страна"

Тих година током лета Гера би одлазио у Ровињ да црта уличне портрете и тако стиче вештину и сигурност, али и лепу зараду која му је омогућила школовање без помоћи родитеља. На последњој години Академије примењених уметности урадио је и своју прву сценографију - за монодраму "Кројцерова соната" у извођењу Гојка Шантића 1976. године на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну.

Недељно поподне

УЗ напомену да је са Гером урадио готово све своје представе током 40-годишње сарадње, редитељ Миша Вукобратовић открива и како је у емисију "Недељно поподне" унео ликовност потпуно несвојствену ондашњим ТВ сценографијама:

- Сведеност у изразу, јабука коју у шпици емисије, тада девојчица Бојана Маљевић, загриза, и та иста јабука као основ сценографског решења студија, драматично је одударала од свега до тада виђеног на малим екранима...

Високи уметнички домети најавили су се већ његовим ангажманом у испитној представи Егона Савина "Просидба и свадба", с којом је отворена позоришна сцена ДК Студентски град. Тако је почела сарадња два велика зналца, који ће заједно урадити чак 24 представе. И прва сценографија у институционалном позоришту носила је Савинов редитељски потпис: "Лов на дивље патке" у Атељеу 212. Његове сценске метафоре с наглашеном ликовношћу брзо су привукле редитеље, па је постала ствар престижа "добити" Геру за своју представу.

У сценографским решењима проналазио је равнотежу између реалног и театралног, остављајући за собом увек исти, уједначен квалитет. Архетипске слике детињства, изражене у блискости сликарства и сценографије у Зарићевом раду, највидљивије су у дечјим представама у којима је потпуно ослобађао своју машту.

- За ледени дворац у "Снежној краљици" добио је аплауз на отвореној сцени и велики број струковних награда. Тако је и са спектакуларним бродом Капетана Куке у "Петру Пану": кад се појави на сцени, увек изазива одушевљење у публици. Међутим, иако су његове сценографије за наше бајке спектакуларне, та спектакуларност никада није сама себи сврха - истиче редитељ Милан Караџић.

фото приватна архива

"Лажа и паралажа"

А како његово мајсторско "писмо" изгледа на позоришној сцени можда најбоље илуструје приређивач монографије Александар Милосављевић пишући о Гериној сценографији у представи "Је ли било кнежеве вечере" Виде Огњеновић у СНП:

- На позорници видимо и новосадски салон с краја 19. века, и скромну монашку собу Илариона Руварца, и редакцију листа "Застава", али и дунавску обалу. У финалној сцени, у дну сцене, захваљујући сценском светлу, наслутићемо моћни Дунав, а под позорнице (раширени листови новина) ће се по централној оси размакнути, што ће на ефектан начин материјализовати метафору која произилази из драме.

Као на филму

У БУДВИ смо превозили гледаоце аутобусима на Челобрдо, где нас је дочекао готово нестваран призор: гости смо на имању Иванова, права руска кућа је испред нас и све изгледа уверљиво као да је сценографија за филм. За Шекспиров "Ненаграђени љубавни труд" Гера је осмислио неодољив рајски врт у којем смо публику поделили на мушки и женски део. У "Тесли" смо главног јунака спуштали на сцену панорамским лифтом, из неких виших сфера је долазио, где и припада... - о свом искуству у раду са Гером приповеда Никита Миливојевић.

Бити и остати свој, животни је и стваралачки кредо Герослава Зарића. А како то изгледа на делу, сведоче његове речи:

- Најпре истрајати на својој мисли колико можеш, а да не штетиш туђој. Да погураш туђу мисао кад треба, да доградиш ако можеш, да прихватиш сугестију, а да се не одрекнеш своје естетике и поетике. А онда, ту је нешто што се зове рукопис. Он се не мења, ма како различите биле биле теме које обрађујеш. Када се све то обједини, ако си доследан, остајеш препознатљив, у сценографијама које немају баш никакав предуслов да личе једна на другу, али је то, ваљда, она непозната нит која одваја уметност од неуметности.

Браво, професоре!

ДА је свака Герина сценографија увек у служби представе и са гласним уздахом изненађења у сали, потврђује и Синиша Ковачевић, додајући и један посебан комплимент:

- Сарађивао сам и са неким његовим студентима. Сви потпуно оспособљени за тај тешки посао, компетентни и самоуверени, вредни и сигурни у себе. И ниједан не личи на свог уметничког оца. Браво, професоре!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (0)

КОНКУРС ЗА МАЛЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОЂАЧЕ: Mercator-S вас позива да постанете део бренда „укуси мога краја“