ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Друштво између здравља и болести - "Човек слон", Кокан Младеновић, БДП

ПОД интересантним насловом - "Драма слон: оглед о проблемима репрезентације у позоришту", ансамбл представе "Човек слон" и Кокан Младеновић су, уз делове драме Димитрија Коканова, искористили знану (из филма Дејвида Линча) циркуску атракцију, Дејвида Мерика, човека са деформитетима који су га учинили сличним слону.

фото приватна архива

И то да проговоре са сцене БДП о нејасној разлици између (менталног) здравља и болести. Друштва, а не Мерика. У истраживању, које, као сваки миракул, доцира са сцене и учи публику шта да гледају, док се у глумцу на сцени догађа процес идентификације, или трансформације, учествују фрикови, капиталистичко-квазиуметнички - Дресерка (Мирјана Карановић), Доктор (Јово Максић), Глумица (Јана Милосављевић), Гроф (Иван Томић), Мајка (Слађана Влајовић), Бивша сензација (Александар Јовановић), Ложач (Милан Колак), Грофица (Ивана Николић), Слон (Иван Заблаћански) и Чистачица (Бојана Стојковић).

Дејвида Мерика, који ће, на почетку, одржати предавање-представу о тешком глумачком задатку да прикаже најсложенија осећања, а да их не деформише, игра Озрен Грабарић, на начин који смо већ, после неколико његових улога у БДП, препознали као аутентичан и оригинално његов. У Младеновићевој визији, он је најпре глумац, па човек слон (у радионичкој верзији двоструког бића, слона/човека), а онда, на крају, наравно, наг човек на просценијуму, без помагала и додатака, уз помоћ којих позориште заводи гледаоца на погрешан траг, да би се сам вратио на исправни, сопственом дедукцијом. Иза њега остаје циркуски подијум (сценограф Марија Калабић), његова слоновска маска (костим Александра Пецић Младеновић), реквизита, као и војне маске против бојних отрова, које глуме слонове, а онда и један лажни слон, који глуми правог, сва сила фејк страсти и правог грабежа, а у свему је Мерик, Грабарић - жртвован. Његова голотиња на крају делује баш тако, голо и испражњено од смисла враћања човеколикости, уз помоћ борбе против насиља "нормалних". Грабарић игра човка-слона помало ка свог Швејка на истој сцени, као несвесног манипулације, којом га глумица инструментализује у циљу јефтине амбиције, доктор искоришћава да би се обогатио на истраживању о њему, Гроф и Грофица да употпуни њихову Де Сад збирку фрикова, Дресерка у циркусу зна се зашто. Сви желе зараду, а појава хермафродита, који је раније био атракција делује неуверљиво, док упозорава Мерика да ће његово време проћи и да је злоупотребљен.

Упркос Грабарићевом одлично одабраном тону, да у исто време буде и слон и човек, његова прича је у овом сценском истраживању (са рогобатним насловом за репертоарски театар) недовољно и презентовала и "репрезентовала" двострукост осећајности и опажања и човека на сцени, "хомо луденса" (Мерик је то, чак и невољно), али и човека у гледалишту, по принципу чувене "катарзе", оно кад човек тај страх преживи кроз лик на сцени и ослободи га се... Уместо да из структуре позоришне игре дознамо по(р)уку, добили смо је непосредно, "из руке у руку". Уз импресивно маштовите детаље, као што су балони, који се појављују и нестају као Мерикови деформитети, али имају још функција, важних за представу, или групне, ритуалн сцене, које додају драматику и чине човека-слона још затворенијим у своју другост и страх од друштвеног подсмеха.

Кокан Младеновић је, уз помоћ, у највећој мери, врхунске сценске интелигенције, умешности и концентрације Озрена Грабарића, са својим "радионичарима" постигао да се из театра излази са емоцијом, а не само са јасним ставом о проблему дискриминације. Ипак.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације