СТАЛНО СЕ НЕШТО ЦЕПА У НАМА, УВЕК ЈЕ ИЛИ - ИЛИ: Интервју Александар Вучковић, глумаца

УЛОГА Михајла Медаковића у представи "Очеви и оци" (режија Вељко Мићуновић) донела је глумцу Народног позоришта Александру Вучковићу чак седам награда: са свих фестивала ( Александровац, Никшић, Нови Сад, Бањалука) враћао се са по једним (из Ужица чак с два) признања, а готово истовремено освојио је Стерију и "Петра Банићевића".

фото В.Данилов

- Стварно сам пресрећен што је тако добро прошла и представа, и оно шта сам ја урадио. Воли нас публика, код критике добро пролазимо, уживамо у игри. Велика је ствар и за Народно позориште. Надам се да ћемо ићи на још више фестивала и гостовања јер је тема универзална и сви могу да се идентификују са овом трагичном причом.

о Да ли је Михајло, од премијере до данас, сазревао и растао у вама?

- Свакако, у интерпретацији је то глумачки "село", сад се још боље крећем кроз улогу, осећам динамику, нијансирам га,препознајем неке друге моменте, покушавам да у својој игри отворим нове фиокице шта бих још могао...Унутар представе може свашта да се истражује, иако је постављена хируршки прецизно. Сваки пут је другачије, нови слојеви се додају, а нека извођења су магична. Пре три -четири играња, у Београду, космос нам се отворио! Сви смо, некако, доживели катарзу...Све више налазим заједничких веза с Михајлом и сваки пут ми је све узбудљивије.

о Ваш јунак, као и његови данашњи вршњаци, проживљава кризу идентитета. Жртва је и спољашњих и породичних околности?

- Стално се нешто цепа у нама. Криза идентитета је увек у некој великој дилеми, нешто или - или, да ли урадити "ово" или "оно", поготово у тешким друштвеним околностима. Ми сада, заиста, живимо у свету у коме је све неизвесно и не знамо шта нас сутра чека. Човек је непрекидно у неким сумњама, пита се и бори. Није се много променило од времена Михајла Медаковића: потребе за радикалном променом, чини ми се, стално су присутне. А кад немамо добре темеље лако упаднемо у агресију, деструкцију,нагон за рушењем. И света око себе, и самог себе.

фото Народно позориште у Београду

о Уочи премијере рекли сте да се у младом човеку увек пропињу неки бесни коњи. Има ту лепоте, али и опасности?

- Напунио сам скоро 30 година и полако већ назирем неки мир. Прошао сам егзистенцијалну кризу, запослио се. Доста сам хладније главе. А онда намећем себи питање да ли ће ми та хладна глава одузети нешто од инвентивности, креативности и страсти, па се стално цепам између те две крајности. Кад осетим да држим ствари под контролом као да ме нешто вуче да се бацим из зоне комфора и "завозам". Стално сам у неком цепању - да ли бити миран или "растројен".

о Икуство са редитељком Ањом Сушом било вам је драгоцено, јер је допустила да градите улогу ("Адреса свемир") без повишених очекивања. Како се,сада, носите са сопственим успехом?

- Не знам да ли постоји тачна дефиниција успеха. Као, ми нечему тежимо, дођемо до тога, онда се јави нека празнина...Трудим се да ми успех не буде императив, мада увек желиш и потајно се надаш да ће доћи награде и потврде. То нас грчи и поставља зидове. Моја професорка Гордана Марић стално ми је говорила:"Релаксација, релаксација. Мораш релаксирано да играш." Ако ти је битан крајњи резултат, кочи се креативност. На сталној си клацкалици између здраве амбиције и опуштености...

фото Народно позориште у Београду

о Како се носите са евентуалним неуспехом представе у коју сте уложили веру и труд?

- Имао сам велики проблем са фрустрацијом да нека представа није успешна и да мене не воли публика. Како мене, тако савршеног и сјајног, могу да не воле? Онда схватиш да је све то нормално. Пеца Ејдус је говорио да понекад прође десет година,па тек дође представа иза које можеш да станеш. Или, Дејан Мијач који је рекао да за само за две - три представе у животу, може да каже "то је то"...Кад си млад верујеш да све што урадиш треба да буде фантастично. Врло често сам неуспех представе повезивао са личним неуспехом, па сам то приписивао сопственој немоћи. Само кад схватим да не мора све да буде сјајно,ослободиш се притиска. Уосталом, лако је бити добар у савршеним околностима.

о Шта вам пролази кроз главу када је публика, неочекивано, равнодушна?

- Јао, свашта! Понављам себи "морам да се вратим, морам да се вратим". Понекад буде и техничких проблема, дешавало се да трешти музика споља. У неким драмским, врло интензивним тренуцима када је потребна тишина, чујем народњак. Ту не може да се деси магија, никако... Понекад се публика смеје на сваку реплику, а некад не реагује ни на једну. Чак по смеху можеш да осетиш продубљенији или површнији однос према представи. Све је ствар тренутка и бескрајни простор могућности.

о Да ли вам се некад десило потпуно одсуство концентрације,да текст тече, а ваша мисао је на другом месту?

- Побегне ми некад кад нисам у драмској ситуацији, док седим и чекам реплику. Зависи и што ми се приватно дешава, трудим се да ми се то не догађа. Али, било је и тога да заборавим текст, лупим нешто што уопште није на реду,а онда се мигољим. Десило ми се то у БДП, у време док сам имао и по 25 играња месечно...

фото В. Данилов

о Кад помињемо Београдско драмско, имали сте одважности за неке храбре потезе. Тако сте својевољно изашли из ансамбла БДП и релитивно сигурне позиције?

- Био сам на паушалу. Прича је тамо била лепа, схватио сам да је унутар институције ипак могуће створити младу екипу која ће се понашати као у трупи. Те четири године на Крсту су ми биле значајне, али је одлазак био природан. Осетио сам да се моја креативна хтења, на неки начин, ограничавају и не препознају довољно. Морило ме питање да ли то што осећам мој его и нарцисоидност, јер потреба за пажњом иде са овим послом. Човек лако може да залута. Или је реалан закључак да на том месту не могу довољно да се изразим. У БДП долази много дивних редитеља,веома је прогресиван последњих година, али, очигледно, ту је нешто фалило...Осећао сам неку огорченост која ме је грчила и спутавала. Срећан сам што сам отишао, мада сам тамо стекао пријатеље и колеге. У сваком случају, важно је да се глумци мешају у позориштима.

о Играли сте у свим београдским театрима осим ЈДП и Звездаре?

- На почетку уме да буде врло стресно: дођеш из окружења у којем имаш неку позицију, људи знају шта си радио, па те у складу с тим и третирају. Онда се нађеш у новом окружењу у које те је довео редитељ,а остали немају појма ко си и шта си. Тада почињу ти инфантилни делови личности који пате. Али, кад се човек баци у ватру и подели с људима слабости и страхове, отвара се огромно поље за размену и комуникацију. Свакако, остајање у само једном ансамблу затвара глумца за неке нове жанрове и начине промишљања позоришта.

о Идете у сусрет изазовима, иако са стране изгледа да вам је све ишло лако и иде "из прве". Први глумачки задатак био је, ни мање ни више, у "Краљу Лиру", а и ФДУ сте одмах уписали?

- "Краљ Лир" је моја омиљена драма. Волео бих да једног дана играм Лира. Јер, чини ми се, ако играш Лира значи да све што си пре тога урадио, имало је смисла. Не мора, наравно, да буде тачно...Са уписом на ФДУ имао сам и среће. Иначе, у школи глуме код Тање Јовановић, глумице из Ужица, било је доста талентованих. Неко је завршио студије у Новом Саду, неко у Приштини,ја у Београду.

о Верујете ли у срећне случајности?

- Да, мада како Хамлет каже, "бити спреман, то је све". Ако нисмо спремни да приграбимо прилику која нам се укаже, ништа од тога. Рад је убедљиво најбитнији фактор за сваки успех и напредовање. Има доста даровитих, рад је оно што успешне издваја. Мислим да мени треба још рада и дисциплине.

о Иако кажете да сте се много уозбиљили и променили доласком на факултет?

- Од почетка сам осећао да је то нешто чиме ћу се бавити.Када сам са шест година кренуо у школу глуме, знао сам да хоћу да будем глумац. Допадало ми се да нешто изводим, имитирам, да се глупирам. Постоји кућни снимак на коме се мој брат мирно игра, док ја "скачем" на камеру...Нешто ме ту "ради" од старта.

о Оно што је уочљиво, а што се и у званичним образложењима жирија истиче, је ваш сценски шарм.Јесте ли га свесни?

- Не знам, заправо, шта је то. Не умем да га конкретизујем, али сам га сигурно понео из куће и окружења. Ужице, место где сам рођен и људи с којима сам одрастао су аутентични и врло живописни, имају потребу за причањем приче и проналажењем хумора у свакој ситуацији. То је механизам којег нису ни свесни. Кад одем доле, смејем се стварима које људи не говоре нити раде да би били духовити. То је постала ствар фолклора. Ужичани су топли људи и негују блискост, што је добар темељ здравог живота.

о Следећу сезону почећете с Булгаковим и "Мајстором и Маргаритом"?

- Прво ће у септембру изаћи Стеријина "Покондирена тиква", у режији Иве Милошевић, а месец дана дана касније планиран је Булгаков. Много се радујем сарадњи са Андрашом Урбаном, верујем да је "Мајстор и Маргарита" представа коју баш он може успешно да постави на сцену. Иначе, имао сам срећу да у последњих годину дана радим на пројектима који су ми веома значили у освешћивању нових начина како да се бавити позориштем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације