СУПРУГА ОСКАРА ДАВИЧА, ЉУБАВ БРАНКА МИЉКОВИЋА: Ко је била Милица Николић, преводитељка , уредница, есејисткиња, пријатељ познатих уметника

КО је била Милица Николић, преводитељка, есејисткиња, чувена уредница у некадашњем "Нолиту" и "Делу", чији су прикази књига нестрпљиво очекивани у "Сарајевским свескама"?

Фото Приватна архива

Жена у коју је Бранко Миљковић био заљубљен (неки верују да се због ње и убио), која је пуне две деценије била са Оскаром Давичом у вези и браку, пријатељица југословенских надреалиста, особа чије мишљење су тражили Данило Киш и Александар Тишма, која је прва код нас издала Бродског, која је била у занимљивом односу са Васко Попом и великом пријатељству са Радомиром Константиновићем, која је лекторисала многе књиге, а међу њима и Кишов "Час анатомије" и "Корене" Добрице Ћосића. Са Ћосићем се Давичо једно време и дружио, па чак дао име њевој кћерки Ани...

Била је потомак кнеза Арсена Карађорђевића, о чему није волела да прича, јер јој, како је говорила, као комунисткињи то није било важно. Када су Давичо и она становали у Улици проте Матеје, познати писац звао је тај стан "Чук", пошто јој је Арсен био чукундеда.

Из серије разговора са Милицом Николић, која је преминула 2019. године, у 94. години, настала је књига Ненада Милошевића, новинара, редитеља, уредника и песника - "Ја сам та која нисам", у издању Академске књиге. Милошевић чак мисли да је велика преводитељка помало личила на свог чукундеду.

- Милица је важна за српску културу због неколико ствари - објашњава Милошевић. - Као преводилац не само да је у наш језик увела писце попут Андреја Белог, Бенедикта Лившица, Михаила Бахтина, Андреја Битова, Вењамина Каверина и друге, до тада нашој публици непознате ауторе, већ је са Наном Богдановић 1961. објавила "Антологију савремене руске поезије", у којој је већина заступљених песника такође нашој публици била мало или сасвим непозната. У преводилачки рад укључила је и наше, тада младе, песнике, попут Раичковића, Миљковића и друге. Заслужна је и за то што смо међу првима у свету били у прилици да читамо Бродског. Приредила је изабрана дела Марине Цветајеве; уредила је "Шум времена", једно од првих европских превода Мандељштама. О свом превођењу написала је књигу "Руска археолошка прича"...

Као есејиста писала је о српским и руским песницима и писцима и ти текстови је сврставају, примећује наш саговорник, међу водеће послератне српске есејисте. То су били текстови о српским надреалистима, али и о Ивану В. Лалићу, Бориславу Радовићу, Радомиру Константиновићу, Бори Ћосићу и другима. У својим "Дневницима читања", у Сарајевским свескама, годинама је писала приказе књига из савремене продукције.

- Готово да је сваки тај приказ био изванредни есеј. У својој деветој деценији, по мом мишљењу, била је наш водећи књижевни критичар - децидан је Милошевић. - У себи је спајала три епохе српске књижевности: међуратну авангарду преко Марка Ристића и Александра Вуча, а пре свега преко свога супруга и животне љубави, Оскара Давича, затим српски послератни модернизам преко поменутих, али и Константиновића, Попе, Боре Ћосића и других, и најзад, књижевност у доба транзиције, пишући о делима из савремене продукције после 1990. па све до смрти.

Фото Принтскрин

Сусрети са њом, објашњава, били су сусрети "два пријатеља који слободно разговарају о својим искуствима у литератури и животу". Временом је, одаје, поверење расло, па су се једно према другоме све више отварали.

- Никада ми Милица Николић није упала у реч. Она је једна од најдивнијих особа које сам срео, а као књижевник и телевизијски новинар срео сам их пуно - признаје аутор, и додаје да је она у односима са пријатељима била истински заинтересована за оно што пишу, читала је њихове текстове са великом страшћу, али била је "отворена у појединим периодима свога живота и за љубавне изазове".

За Бранка Миљковића је током разговора забележених у књизи рекла: " одмах се видело да је у питању велики песник". На другом месту је рекла како "није лако носити то бреме". Миљковић је био заљубљен у њу, али је, по њеним речима, није занимао као мушкарац, иако су неколико месеци били у одређеној врсти везе. Због ње је престао да пије и почео да носи одела. Слао јој је из Загреба очајничке телеграме. Депеше је уништила, али је остала Миљковићева посвета на књизи "Узалуд је будим".

- Њен однос према њему био је, у почетку, покровитељски, али је касније почео да је оптерећује - каже Милошевић.

Посвета Бранка МиљковићаFoto: Приватна архива и Академска књига

POGLEDAJ GALERIJU

Била је и у изузетно блиским пријатељским односима са Александром Тишмом.

- Мислим да му је пуно помогла да његове књиге буду што сређеније, ако се тако може рећи. Мада му је саветовала да "Женарник" баци у ђубре, што није послушао. Једном ме је питала да ли знам за причу да су надреалисти размењивали жене и испричала ми: "Кажу да је Вучо био заљубљен у Шеву Маркову (жена Марка Ристића) и рекао јој је да ће је сваког дана чекати испред Народног позоришта између седам и пола осам увече да дође ако хоће, али она није отишла." На моје питање мисли ли да ју је стварно чекао, била је сигурна да јесте - открива Милошевић.

Иначе, Шева Ристић рођена је као Јелица Живадиновић и била је сестра надреалисте Ванета Живадиновића Бора.

Милица је причала и о свом пријатељу Марку Ристићу, ком су многи замерали, укључујући Кочу Поповића, то што је толико волео Тита да је његову слику држао на клавиру. Тито је спасао 1948. Ристића од прогона удбаша у Паризу. Песник је, наиме, био наклоњен Лују Арагону, а Арагон СССР-у. У то време довољно... Марка је прво посећивала са мужем Оскаром, а касније, кад су се развели, и сама. Давичо је волео Ристићеву лирику. Испричала је и како су се Марко и Андрић за време рата дружили у окупираном Београду.

 Академска књига

Велика уредница и преводитељка поделила је и једну анегдоту везану за Данила Киша. Једном им је контролор у градском превозу затражио да покажу карте. Милица је спремно показала, а Киш је контролору узвратио: "Само пратим даму".

- Не знам да је у нашој књижевности било таквог пара као што су она и Оскар Давичо. При сваком нашем сусрету, било је, чини ми се, речи о њему. Мислим да су се волели и када су се растали. Међутим, једном када се појавио на вратима њеног стана ненајављен, с букетом цвећа у руци, рекла му је да не може да га прими (није била сама, прим. аут.)- прича Милошевић.

Милица му је признала да је сва писма бившег мужа (био јој је трећи муж, а она њему друга жена) - спалила. Исто као и дебели нотес у ком је објашњавао да су "мушкарци ловци". Признала је и да је био јако љубоморан, нарочито на Васка Попу. Али, била је љубоморна и она. До краја су остали у контакту, а касније се сретала и са његовом кћерком Јаном.

Кришом су је пријатељи увели у болницу када је Давичо умирао. Хтела је да провери колико је бистар. Питала га је шта је салеп и умео је да јој објасни. Био је то њихов последњи сусрет.

Фото Библиотека Шабац

Као преводитељка и уредница била је у контакту и са релативно великим бројем руских писаца које је преводила или објављивала: са Каверином, Бродским, Битовим и другима... Али најзначајни је њен сусрет, по мишљењу нашег саговорника, са Надеждом Мандељштам. Чак се десило да јој таксиста у Москви, којем још није рекла где намерава да је одвезе, рекао да зна куда иде!

Зашто је таква велика и занимљива особа данас готово потпуно заборављена?

- Неколико познатих и афирмисаних књижевника средње генерације, на мој помен њеног имена, није знало о коме је реч. Мислим да није прихватала доба које је наступило после смрти Давича и краја Југославије. А и то доба није прихватало такве као што је она. Морам да кажем да је Гојко Тешић у великој мери заслужан за откривање њеног дела широј читалачкој публици - закључује Ненад Милошевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације