ЉУДСКА ПАТЊА ЈЕ СВУДА ИСТА: Хасан Бласим, ирански писац, о рату, изгнанству, читаоцима, сновима, политици...

ИРАЧКИ писац Ха­сан Бласим дотакао је сам врх светске књижевности причама које сликовито приказују стварност рата проткане људским судбинама, а ис­причане оштрим и јасним језиком у коме нема ме­ста за околишање.

Фото "Геопоетика"

Њего­ве приче преведене су на више од двадесет језика и добитник је неколико међународних награда, међу којима је и награда листа Indipendent за нај­бољу страну књигу 2014. године, за дело "Ирачки Христос".

Недавно је учествовао на фестивалу "Крокодил", и био гост из­давачке куће "Геопоетика" која му објављује књиге код нас. За "Новости" је го­ворио о свом књижевном путу, књижевности данас, о томе колико су му речи "Гардијана" да је "можда највећи живи писац арап­ске фикције" донеле, а ко­лико заправо одузеле.

Шта вас је инспирисало да почнете да пишете?

- На почетку, а почео сам да пишем са дванаест година, инспирацију сам налазио у читању, а ми Арапи смо познати најви­ше по поезији, тако да сам тада највише читао поезију и покушавао сам да је пи­шем. Што се тиче страних утицаја, у време Садама Хусеина смо највише били изложени књижевним ути­цајима из социјалистичких земаља. Тако да сам најви­ше читао Достојевског, Го­гоља и друге руске класике, као и понешто из јужносло­венске књижевности. Кра­јем осамдесетих, кад сам кренуо у средњу школу, појавило се доста превода књига из књижевне теори­је, али и романи који су се бавили темом људске пат­ње, слободе...

Рат и изгнанство су честе теме у вашим причама. Како се ваше лично искуство одражава на оно о чему пишете?

- Када сам почео да пи­шем тако млад, нисам баш ни имао неку представу о томе шта ће се тачно одра­зити на мене, али током протеклих сто година у Ираку су стално били ра­тови. Прво је био ирачко- ирански рат, онда је живот у диктатури сам по себи донео насиље, па су поче­ле деведесете и ембарго који је такође са собом донео насиље. Наравно, не пишем само о Ираку, иако је то непосредно ис­куство, зато што то није једини пример насиља и ратова, треба познавати тему и треба бити свестан да се насиље и агресија крију у човеку, и да је тако од каменог доба, и није се променило све до данас. Нисам први писац који је имао такво искуство, нити сам први који живи у ег­зилу. Само сам то лично искуство искористио да развијем свест о томе да су слична искуства била и у Другом светском рату и у сваком другом рату. То су све идентична иску­ства. Књижевност је много дубља од свега тога и ми нисмо новинари да само то документујемо, већ као књижевници покушавамо да дамо другачији увид. И за разлику од новинара, када пишете о рату, ви пи­шете о миру, када пишете о животу у егзилу, ви пи­шете о кући.

Како су ваша дела прихваћена у различитим деловима света? Да ли примећујете разлике у реакцијама публике у Ираку, Европи...?

- Да, наравно, да има разлике. Прво арапски чита­лац боље разу­ме, може дубље да се повеже са тиме о чему пишем. Пошто је то на неки начин и одраз стварности. Наравно, има и ту индивидуалне разли­ке. Интерсантно је да су у арапском свету моји читао­ци више млађа популација. Старији ме слабије читају, можда и слабије прихвата­ју. Што се њих тиче, ја сам на некој маргини зато што сам од почетка ван класич­ног оквира књижевности. Моје књиге се нису добро продавале у арапском све­ту. Одлучио сам да пишем на интернету, да користим и друштвене мреже и то је вероватно допринело томе да ме млади прихвате. Што се тиче Европе и Запада сигурно да и ту има разли­читих приступа. Неко чита генерално арапску књижев­ност са социолошке стране, не као књижевно дело, али има и оних који је прихва­тају као књижевност, тако да све то зависи и можда од тога колико је актуелан проблем који се јавља у не­ком књижевном делу.

Како видите улогу књижевности у данашњем свету, посебно у друштвено- политичком контексту?

- То је старо питање о ко­ме сам читао још одмалена у интервјуима са великим књижевницима као што су Борхес и Ернесто Сабато. Можемо у том смислу да по­ставимо и једно супротно питање: "Шта би било да сад нестане сва књижевност?". Какав би био свет, да ли би­смо ми приметили? Са дру­ге стране и Сабато је про­сто рекао: "Нешто постоји, дакле има неку улогу, чим постоји." Све је то део неке креативности, не само књи­жевност, него и филмови и серије, све има своју улогу у свету. Постоје примедбе да се мање чита, али је књи­жевност потребна. Мој сан је да напишем своју књигу, али у виду видео-игрице.

"Гардијан" вас је описао као "највећег писца арапске књижевне данашњице", какву је то тежину имало код вас?

- Баш то што је "Гардијан" констатовао је мени само направило велике пробле­ме. Донекле ме је и изнер­вирало јер то просто не мо­же тако да се каже и многи арапски књижевници су се наљутили, многи прево­диоци су се наљутили. Чак многи људи који су волели да ме читају до тог тренут­ка су се некако разочарали, притом то ни на који начин не помаже писању, писање је и даље тешко и компли­ковано. У арапском свету постоје одређени књижевни кругови, људи који читав живот пишу и учествују на сајмовима, фестивалима.

Проблем је био што сам ја од почетка ван таквог круга, јер сам завршио филмску режију, затим сам провео четири године путујући од Ирака до Финске, прелазе­ћи ту балканску руту и онда је "испало" као да сам падо­браном упао у тај свет. Моја друга књига је добила на­граду која је заправо проу­зроковала ту несрећну фор­мулацију и једино где ми је таква формулација помогла је у томе што је уследило много превода, ван то­га није никако. Од почетка ме доживљавају на маргини, можда ту и даље јесам, па ми та конста­тација уопште није помогла конкретно у арапском свету.

"Сололанд" је ваша последња књига која је преведена на српски, каква су ваша сећања сада на то дело?

- "Сололанд" је новела о расизму. Ту књигу чине две новеле и писао сам их док је трајао ковид. Прву нове­лу, "Илијас у земљи званој Идил", написао сам као сценарио са серију, а другу као сценарио за филм. Сту­дирао сам режију и генерал­но оно што пишем има увек изражени визуеални карак­тер, прво полазим од тога.

- Желим да ужива, зато што то јесте основа књижев­ности и уопште уметности. Не пишем увек са конкрет­ним циљем, већ се само на­дам да ће људи уживати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације