ПИСАЊЕ ЈЕ ВРСТА ТРАНСФУЗИЈЕ ДУХА: Интервју - Ана Ристовић, песникиња, добитница признања "Васко Попа"

ПЕСНИКИЊА сам, да. На словеначком се песникиња каже "песница". И ту песницу треба подићи високо! Ово, у разговору за "Новости", поручује Ана Ристовић, преводилац са словеначког, а пре свега истакнута наша песникиња, чије је стваралаштво овенчано низом угледних награда. Та је блистава ниска недавно употпуњена признањем које носи име Васка Попе, урученим песникињи у његовом Вршцу прошле седмице.

приватна архива

- Велика је част примити награду која је једна од ретких, или можда једина која носи име једног нашег модерног песника, који је померао границе песничког израза и језика, и увео у српско песништво теме и мотиве којих до тада није било - наводи песникиња. - Тражећи инспирацију у миту и нашем фолклору, а говорећи о универзалном и општеприсутном човековом стању зебње на "непочин пољу" историје, Попа је стварао поезију коју увек изнова можемо читати да бисмо се подсетили какво је и данас место човека и човечности у свету.

Какав је ваш лични однос према Попи и његовом песништву?

- Са Попином поезијом сам се први пут, као и многи, сусрела у средњој школи, и задивила ме је јер је била другачија од свега што сам до тада читала, био је то неки магични свет који треба одгонетнути, и који се никада не отвара до краја. Попина поезија носи са собом сажетост и кристалну избрушеност стиха којој с временом и сама почињем да тежим, иако је моја поетика другачија, али рецимо да је поглед на свет исти: вечна запитаност над јединством макрокосмоса и микрокосмоса која нас окружује, само ако умемо довољно добро да гледамо.

А какав је ваш однос према песничким признањима? Мислите ли да је поезија нешто што је могуће, потребно (пр)оцењивати?

- Књижевна критика је неопходна, као пратилац поезије, тумачење књижевности је нешто што је нераздвојиви део који прати објављивање поезије. Данас, међутим, како књижевни часописи нередовно излазе и све их је мање, све је мање простора за књижевну критику. Наравно да поезију треба вредновати, да о њој треба писати и процењивати је.

Сва признања која сам добила за поезију ми много значе, јер су поверење које је указано мојој поезији. Песник, међутим, треба да се клони сујете, таштине, лакомости и жеђи за наградама, јер због њих не пише, већ пише зато што је то његова насушна потреба, нека врста непрестане неопходне трансфузије крви. И духа. 

Шта поезија представља данас, у свету све веће неслободе - за читаоце, за песнике?

- Писати и објављивати поезију данас је нека врста субверзије, чина који се супротставља оним постулатима које намеће данашњи свет свеопштег конзумеризма и популизма. Њена улога је да нас врати нама самима, оном "далеком у нама", да нас покрене, запита о свету у којем живимо, да нас научи да изнова гледамо и откривамо свет. У том смислу она јесте скривена слобода у свима нама која тражи да се открије и покрене. Јер, ако заборавите да се чудите свету, ако заборавите да сваки предмет, лист, травку, камен, биће, видите као мало чудо, удаљићете се од чудесности у самом себи. Ако читате поезију, ако допуштате да допре до вас, отварате у свом унутрашњем свету безброј врата. И то је драгоцено.

Може ли се писању поезије учити, као "креативном писању"?

- Радионице креативног писања, којих данас у Србији има доста, нису ствар од јуче, у Америци и Европи постоје одавно. Велики песници, попут нпр. Бродског, издржавали су се од тога што су на факултетима предавали креативно писање. Кад год одем на неки фестивал поезије у свету, сусретнем се са писцима који готово сви раде тако што предају креативно писање, које је у свету део универзитетске праксе, што би и требало да буде. Код нас је оно део иницијативе самих писаца који стварају своје радионице, у којима они који желе да пишу могу да се науче техници писања, да добију значајна упуства о читању, о књигама, о томе шта песма "трпи", а шта не. Мислим да је то корисно. Неко се лакше изрази кроз поезију, неко кроз прозу.

Како видите место поезије у односу на прозу? Која лакше допире до читалаца? Да ли теме и мотиви диктирају форму - или је баш све могуће изразити и кроз стих?

- Читам много прозу, можда чак у последње време и више него поезију. Пасионирани сам читалац савремене белетристике, и волим када ме неки нови писац уздрма, покрене. Проза свакако лакше допире до читалаца, јер поезија тражи додатно креативно учешће читаоца, неку врсту посебног покретања асоцијативности и промишљања. Већина људи, нажалост, нема за то довољно стрпљења. Кроз стих се апсолутно све може изразити, нема непесничких тема.

Сврставате ли себе, осећате ли блискост са неком групом песника, одређеним покретом?

- Припадам генерацији песника која је своје прве књиге објављивала почетком деведесетих, у несрећно време ратова у бившој Југославији. Прве песничке збирке тада су објављивали "Пегаз" или Матица српска, трећег избора није било. Нисмо имали сличне поетике, сви смо били врло различити, али заједничко нам је било искуство света и илузија, идеала који су се урушили. Тек што смо крочили на песничку сцену, а око нас се свет заједничке државе распадао на језив начин. Нисмо имали никакве манифесте, нисмо у том смислу били неко чврсто језгро. Објављивали смо песме у часопису "Реч", који је био прави драгуљ у то време.

Као кћи песника Александра Ристовића који је својевремено уређивао чувену едицију за савремену поезију у "Нолиту", од детињства сте упознати са песништвом оних који данас спадају у класике. Које бисте наше песнике препоручили?

- Енес Халиловић, Петар Матовић, Петар Милорадовић, Дејан Алексић, Даница Вукићевић, Милена Марковић, Јасмина Топић, Радмила Лазић, Јелена Ленголд, Тања Ступар Трифуновић, Томислав Маринковић, Драгослав Дедовић, Небојша Васовић, Ненад Јовановић, Драгана Младеновић, Раде Танасијевић, Ђорђе Кубурић, Тања Крагујевић, Ивана Миланков, од млађих Марија Драгнић, Срђан Гагић, Огњен Обрадовић... А од оних који више нису међу нама, Мирјана Стефановић, Новица Тадић, Милош Комадина...

Као "песница", верујете ли у "женско писмо", у снагу и значај поезије са гласном феминистичком поруком?

- Женско писмо и те како постоји, независно од пола. Женским писмом могу писати и песници, не само песникиње, али не постоје теме које су резервисане само за једне или друге. Што се тиче феминизма, данас морате бити свесни његове неопходности, јер живимо у свету и у простору пре свега, у којем борба за једнакост права, нажалост, није довршена. Прочитати "Фемицид" и "Роботку", песничке књиге Драгане Младеновић која пише изузетну ангажовану поезију.

Превели сте више од 50 књига прозе, поезије и есејистике са словеначког језика. Сматрате ли да су преводиоци потцењени и скрајнути? 

- Да бисте били добар преводилац треба да се препустите струји туђег писма, трудећи се да пренесете суштину, а не нарушите поредак. Понекад је врло тешко, али је увек велики изазов. То је веома креативан посао, и морам да скренем пажњу на то да није довољно цењен, а медији готово никада уз вест о изласку књиге страног аутора не наведу ко ју је превео. Као да се књиге преводе саме од себе, и као да је издавач тај који уради сав посао! То је страшно. Не знам када ће се медијске куће у том смислу описменити. Последње што сам преводила од поезије је веома занимљива поезија рано преминулог словеначког песника Јурета Детеле, коју је објавила краљевачка "Повеља", и тај превод је захтевао од мене и извесно поигравање у језику. Ако је превођење прозе ход преко моста са једне обале на другу, које ћете својим преводом спојити, превођење поезије је ход преко висећег моста. Морате да будете врло обазриви.

Како да "успоримо" будућност

Хоће ли се свет вратити књигама, хоће ли "поезију сви писати"?

- Свет ће и даље хрлити напред, и ми не знамо шта ће бити у будућности. Загледани у будућност, требало би да се вратимо успоравању, јер само тако ћемо у свом личном, малом свету и свакодневици изборити место за књигу, за читање, за језик и, на крају крајева, спасити сопствену душу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације